/ Književnost

Život je ograničen, Milan Rakić (književna kritika)

Osnovni motiv Rakićeve
poetske filosofije

Milan Rakić je izuzetna pojava u istoriji srpske poezije. On se pojavio odjednom, skoro neočekivano različit od svojih prethodnika. Rakić je jedini od pesnika svog vremena koji nije pretrpeo uticaj Vojislava Ilića, imao je svoju određenu fizionomiju i u srpsku poeziju unosio je nešto novo i više. Činjenica da Rakić nije pretrpeo uticaj Vojislava Ilića niti ijednog našeg pesnika, govori dosta o njegovoj pesničkoj pojavi. Iako je voleo francusku poeziju, i u njegovim se pesmama mogu naći Bodlerovi, De Lilovi i De Vinjijevi uticaji, oni se tu nalaze u tragovima i ne predstavljaju osnovni činilac te poezije.
Rakić je u osnovi bitno drugačiji i interesantno je ono što mu daje tu različitost, što ga čini onim što jeste. Za istoriju naše poezije je od presudne važnosti da mali Rakićev opus predstavlja veliki i značajni preokret u pesništvu srpskog naroda. Taj preokret koji je Rakić izvršio, obimom malim svojim delom, nije preokret sa dalekosežnim posledicama. To je preokret u odnosu na ono što mu prethodi. Rakić je pre svega nov po svojim osnovnim raspoloženjima i to je njegova najveća vrednost. Ta Rakićeva raspoloženja ''određena su njegovom sposobnošću da i u najgorčim svojim pesmama zadrži distancu i meru''.
Dakle, distanca i mera davali su novi i različit ton njegovoj poeziji. Kod njega nema romantičarske patetike i preterivanja, ali nema ni beznadežnog jecaja koji će se pojaviti u poeziji pesnika koji stvaraju posle njega. Njegov očaj nije katastrofa. To je stanje sa kojim se pesnik pomirio, i iznad koga se izdiže svešću da iako ništa ne može da promeni, može da sačuva dostojanstvo ljudske ličnosti koja ima razum da shvati i prihvati svoju poziciju. Jest, misli on sa Paskalom, čovek je slaba trska, ali trska koja misli, koja razume, i sudbini nasuprot kao protest, kao prkos, ističe tu duševnu mirnoću, tu ponositu rezignaciju pred onim što je neizbežno. Ta rezignacija i svest o uzvišenom u stradanju, na najbolji način se vide u pesmi U kvrgama. Bez obzira na stradanje u lirskom subjektu se javlja inat koji ga uzdiže iznad samog sebe, iznad sopstvene snage, kojim se on moćan u svojoj nemoći suprotstavlja svom stradanju:

''Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednje krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo.''

Međutim, ni samo izazivanje nevidljive sile, koja je uzrok stradanja, ne zadovoljava lirskog subjekta. On ima potrebu da pokaže da ga sopstvena nemoć ne uništava, nego, naprotiv, daje mu uzvišenost, jer se on uprkos svojoj nemoći, smeje svom stradanju u lice:

''O, kako ti se slatko smejem sada!
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Ono što uzdiže pesničkog subjekta iznad sopstvenog stradanja nije inat, koji je više nagon i refleks, nego razum kojim čovek shvata bezizlaznost svoje pozicije i nemogućnost da bilo šta promeni.

''Al dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni pokraj mene,
I ropski kleče,pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini'
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.''

Kada se pitamo o razlozima Rakićeve distanciranosti, iz svega navedenog nameće se zaključak da je Rakić bio distanciran zahvaljujući svom razumu. Dakle, čini se da je osnovni motiv- izvorna osobina njegove poezije, misaoni aristokratizam. Ukoliko je ovo tačno onda njegova poezija nije spiritualna kako su mislili Skerlić i Vojislav Đurić. Onda kod njega nema metafizičke potke u poeziji. Ona je onda racionalna, razumna, odmerena, uravnotežena i ukalupljena u sistem ljudske racionalnosti.
Da li je to baš sve stvarno tako?
Zoran Gavrilović, u analizi Rakićeve poezije ne kreće od njegovog pesimizma. On kreće od Rakićeve ''žudnje za životom- koji se kod Rakića uvek identifikovao sa mladošću, sa sposobnošću uživljavanja, voljenja, sa strašću i radošću.'' Istina je da u Rakićevoj poeziji imamo slavospeve mladosti i mladalačkoj ljubavi i takve pesme pokazuju određenu Rakićevu doslednost. Uvek kada govori o ljubavi i mladosti Rakić je strasan, impulsivan, pokrenut nagonima, i misaonog aristokratizma tu nema ni u tragovima. Uzmimo samo Očajnu pesmu:

''Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
i strasti da prođu kao dim i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda,
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi...

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada,
Dok iz njega bije krv crna i vrela...'''

Postavlja se pitanje koliko je Rakić konkretno u ovoj pesmi sačuvao svoju osnovnu osobinu distanciranosti i osećaja mere, i nije li on ovde suviše razuzdan? Odgovor je veoma interesantan. Rakić sigurno sačuvao distanciranost u ovoj pesmi, ali je istovremeno i subjektivan. Kako je to moguće? Veoma lako. On je distanciran jer ne opeva sadašnju nemoć, iznemoglost i ne jadikuje zbog izgubljene mladosti koja je prošla. Lirski subjekat je u ovoj pesmi još uvek mlad, pun strasti i ljubavi, i njegov očaj zbog prolaznosti mladosti nije patetična jadikovka, nego hipotetičko osećanje. Jasno je da je distanciranost sačuvana, jer je cela situacija modalna i hipotetička.
S druge strane, stih Vrisnuo bih draga, riknuo bih tada pokazuje sav temperament lirskog subjekta i njegovu subjektivnost. Ova subjektivnost, pre svega, proističe iz nedostatka bilo kakvog misaonog aristokratizma ili racionalne stege koja kao brana ne dozvoljava poplavu emocija. U pesmi se vidi konkretna, živa i topla čulnost, vrlo obična i vrlo naglašena. Jasno je da izvor Rakićeve inspiracije i razlog njegove distanciranosti i mere nije hladna, razumska strana njegove pesničke ličnosti, nije , dakle, taj misoni aristokratizam. To nam ne kazuje samo Očajna pesma nego i svaka druga Rakićeva ljubavna pesma u kojoj se oseća strast, lepota mladosti i snaga nagona:

''O šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela''

(Čekanje)

''Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te!
Caruj ko uvek, caruj prema sebi;
Ti, despotice, što te večno pamte;
Da nisi takva- voleo te ne bi'! ''

(Dalida)

''Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da iščeznemo i mi obadvoje...''

(Kao bajka)

Ljubav kao spajanje, kao strast i žudnja- dotle nepoznata našem romantiznu- prava a ne dučićevska, svilena, žena gordo stoji u centru; oko nje se vije Rakić, čas otvoren i nasmejan, čas pomalo zbunjen kao da okleva, čas duboko strasan, čas opet tužan i gorak, ali uvek stvaran, uvek vezan za životne manifestacije ma kakva raspoloženja one u njemu izazivale.
Potvrdu o tome da vrelo Rakićevog stvaralaštva nije misaoni aristokratizam, nalazimo i u pesmama koje su jako erotično naglašene. I u ovakvim pesmama distanciranost je izražena. Ne postoji poništavanje pesničkog bića u strasti i osećaju, ali osećaji, posebno oni erotično naglašeni, postoje i poništavaju razum.

''Jer nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijednog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.''

(Lepota)
''I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela
Kao despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usne sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.''
(Ponosna pesma)
Isidora Sekulić se jednom lako namrštila što je Rakić za mesec upotrebio slijku ''punog, sjajnog, mekog kolena koje iz crne čarape proviri'', ne uviđajući da je erotika bila potka pesnikovog shvatanja ljubavi.

''I mesečina i priroda cela
Stopi se namah, za minutu jednu
U jednostavnu, nepreglednu čednu,
Belinu slatku još slađeg ti tela.''

(Tri pisma)

Jasno je, dakle, da misoni aristokratizam nije izvor, još jednom da ponovimo, Rakićeve inspiracije, ni njegove distanciranosti i mere kojima je on nov i neponovljiv u srpskoj poeziji. Zoran Gavrilović tvrdi da je izvor njegovog stvaralaštva i distanciranosti čulna ljubav, žal za mladošću, strast. ''Istovremeno, to je bilo ono novo i moderno'', kaže Gavrilović, ''što je Rakić u srpsku poeziju unosio''. Međutim, ako bi prihvatili ovaj Gavrilovićev argument, i rekli zajedno sa njim, da Rakić donosi ''preokret u pesništvu ovog naroda zbog sposobnosti da i u najgorčim svojim pesmama zadrži distancu i meru '' , a u isto vreme ''da je ta konkretna, živa topla i čulnost, vrlo obična i vrlo naglašena, duboko vrelo i motiv Rakićeve inspiracije'' , da je ono novo što donosi Rakić ogoljena i čista strast i erotičnost, dolazimo do onog matematičnog reductio ad absurdum, tj. do logičke nemogućnosti.
Kako je moguće u isto vreme zagovarati distanciranost i uživljavanje; meru i strast; hladnoću i erotičnost. Neko će, ipak, reći da to zaista sve nalazimo u Rakićevim pesmama i da je verovatno zato pesnik nedosledan. Istina je da razvrstavajući pojedinačne motive, možemo naći u Rakićevoj poeziji sve nabrojano. Međutim, problem je što je Rakić izuzetno dosledan pesnik. Njegova cela poezija je svojevrstan filosofski sistem bez mnogo oscilacija, pa tvrditi u isto vreme da su osećaj mere i strast izvori njegove poezije, zaista zvuči logički neodrživo.
Celu situaciju možemo rešiti samo ako se okrenemo na treću stranu, ako zagrebemo noktom ispod površine, i potražimo pravi izvor njegovog stvaralaštva- stav iz koga u isto vreme mogu izvirati: i ostvarena vidljiva distanciranost u njegovoj poeziji, i jak čulni naglašeni ljubavni nagon. Rešenje nam pruža pesma Orhideja. Lirski subjekat u parku sreće devojku kraj mirisnih leja. On gleda u nju, njene vitice guste i beli šešir sa crnom orhidejom. Cela ta atmosfera se pojačava delovanjem prirode koja nagoveštava neki poseban trenutak. Taj trenutak je trenutak ljubavi koju lirski subjekat odavno čeka. Međutim, ono što začuđuje u ovoj pesmi je neprepuštanje lirskog subjekta svom osećanju koga je željno iščekivao. Naprotiv, on odjednom biva savladan pesimističkim osećanjem urođenog čovekovog prokletstva, koji nema prava na trenutke sreće i bezbrižnosti. Čovek nije stvoren za sreću i svako upuštanje u sreću je kažnjivo i mora da se okaje. Zbog čega je čovek proklet? Upravo odgovor na ovo pitanje izražava osnovni Rakićev stav i filosofsko opredeljenje iz koga proističu svi ostali motivi njegovog stvaralaštva. Rakić veruje da je sve predodređeno, da čovek ne odlučuje o svom životu, da je sve unapred ''dosuđeno''. Na početku pesme crna orhideja je bila znak
za lirskog subjekta da ne bi smeo da se zaljubi, jer je već dosuđeno od sudbine da to ne može biti sreća. Poslednja dva stiha u pesmi nam to i povrđuju:

''Predznak duge bede, kao kobna zvezda
Dizala se zlobna, crna orhideja''

Dakle, Rakić ne veruje da bilo šta zavisi od naše odluke, pa ni sama ljubav ni sreća.
Osnovno Rakićevo raspoloženje, iz koga proističe cela njegova poezija, je osećanje rezigniranog pesimizma, koji je prouzrokovan sudbinom. Stari mnogobožački filosofi verovali su da postoji ''fatum'', neka sudbina ili neko slepo predodređenje kome se ne mogu ni bogovi odupreti. Muslimani veruju u ''kismet'' sudbinu koju je Alah svakome predodredio. Kalvinisti veruju u ''predestinaciju'' bezuslovno Božje predodređenje nekih ljudi za večno blaženstvo, a nekih za večnu propast. Iako Rakić nije došao do svoga stava religijskim već filosofskim putem, tražeći razloge za prolaznost, pre svega, mladosti i strasti, izraženo je njegovo osećanje neminovnosti sudbine i nemogućnosti postojanja čovekove slobodne volje. Jer ako je sve sudbinom predodređeno, ako je sve pisano i suđeno, čovek mora da se ponaša i živi, onako kako mu je predodređeno unapred da se ponaša i živi, a ne onako kako bi on svojom slobodnom voljom želeo ili hteo.
Upravo je pitanje slobodne čovekove volje, uz pitanje Boga i besmrtnosti ili smrtnosti duše, osnovno metafizičko pitanje. Milan Rakić je na metafizičkom planu razgranao našu poeziju, obrađujući ne toliko karakterističan metafizički motiv, koji se do tada u našoj poeziji (izuzev donekle kod Njegoša i Sterije) retko preispitivao. U skoro svakoj Rakićevoj pesmi izbija taj rezignirani pesimizam metafizički određen. Metafizička dimenzija njegove poezije je osnovna jer iz nje sve ostalo izvire. Kada peva o strasti, ljubavima i nagonima, on se uvek podseća da usled neminovnosti predodređenja, nad čovekom i u najvećoj ljubavi i sreći lebdi senka iluzije o sreći i ljubavi.
Njegovo shvatanje nepostojanja ljudske slobodne volje izraženo je u mnogim pesmama:

''Tvrdica je bila Vaseljena za nas,
Odmerila tačno uživanja naša,
Nama biće uvek sutra što i danas,
Uvek isto piće, uvek ista čaša.''

(Sumorni dani)

Zbog toga što ništa ne zavisi od čoveka, sve postaje svejedno, i zaborav prirodno proističe iz takvog stanja:

''A posle će tiho, ko lišće sa grana
U zaborav pasti spomeni po redu,
I zaboraviću prohujale dane
I negdašnju sreću i današnju bedu.''

(Jednoj pokojnici)

Sreća i beda postaju isto, život nema smisla. Pesnik je pesimista, ali prihvata taj pesimizam i miri se sa njim, jer ništa ne može da promeni, i zbog toga postaje distanciran. Težina uživljavanja u osećaje, u događaje, u razmišljanja se gubi, jer ništa ne zavisi od nas, od naše odluke i volje, pa nema smisla ni da se čovek uživljava u život. Jedino što ostaje je da čovek kao razumno biće, svojim razumom shvati i prihvati svoju situaciju i da ostvari distanciranost kao jedino moguće određenje prema svemu.
Verovanje u predodređenost povlači sa sobom i druga verovanja i stavove. Pre svega, ako čovekov život a ni smrt ne zavise od čoveka, onda ne zavisi ni njegovo rođenje. Ono je takođe unapred smišljeno i predodređeno:

''U takav dan smo nekad davno
Međ ljude pali puni jada.
Vreme je bilo tako tavno,
Mračno i vlažno kao sada.''

(Sumorni dani)

Interesantan je izbor reči koje ovde Rakić koristi. On za rođenje koristi glagol pasti. Na isti način će okarakterisati svoje rođenje i Dis u svojoj ''Tamnici''. Pad u život, takođe, znači više značenja. To znači da je čovek postojao i pre života, jer je pao u život. Ono što već ne postoji ne može nigde ni da padne. Ovaj motiv predzemaljske egzistencije razvio je Njegoš u Luči mikrokozma. Kod Rakića je to još jedan interesantan metafizički motiv, ali ga on nije preterano naglašavao ni razvijao, pa nećemo ni mi. Drugo značenje sintagme ''pasti u život'' govori o vrednosti života. Život je gori vid egzistencije i u njega se pada. Jasno je da je život u kome čovek nema slobodu življenja, odlučivanja i volje tamnica, kako bi rekao Dis, i niži i gori stupanj egzistencije koji u sebi nosi besmisao i pesimizam, koga je Rakić hiperčulno osećao.
Motiv predodređenog rođenja Rakić je više puta varirao:

''Rodismo se, draga, pod sumornim nebom
Mračnog zimskog jutra kad vetri zastude;
Ne dočeka niko nas solju ni hlebom,
Ko tuđini pasmo među braću ljude.''

Interesantno je da Rakić ne peva izdvojeno o svojoj individualnosti. On govori u množini i uz sebe podrazumeva ''dragu''. Jedino je ljubav ono prema čemu Rakić nije potpuno rezigniran. Ona je veoma bitna, ali ne ljubav shvaćena kao, pre svega, požrtvovanje za drugog, nego kao nagon, čulnost i strast. Lirski subjekat vidi u ženi svoju drugu polovinu, kada razmišlja o njoj. Ali on ne vidi tu svoju polovinu u njoj kao u biću. Kao da žena u Rakićevoj poeziji ima ulogu dekora i pozornice, za ostvarivanje mogućnosti njegovih mladalačkih nagona. Kada o njoj razmišlja kao o biću, on razmišlja o sopstvenom bivstvovanju u njoj kao ličnosti:

''Ti nećeš znati šta u meni biva
Da ja u tebi volim sebe sama.''

(Iskrena pesma)

To je još jedan metafizički motiv, koji Rakić nije mnogo obrađivao, ali ga je najjezgrovitije formulisao. Tragičnost čovekove pozicije, nije samo u tome što nema kontrolu nad svojim životom, nego i u tome što bez drugog bića nema u potpunosti ni sebe ostvarenog i definisanog. Zbog toga, jedan od mogućih načina da se lakše podnese jeste, upravo, prožimanje sa drugim bićima: u čulnoj ljubavi sa ženom, ali i u panteističkom prožimanju sa celim čovečanstvom.

''Jest, duša je moja ko kutije stare,
Što u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene svece i za bližnje svoje.

Očajanje, tuga, beda? Prazne reči!
Kad na zemlji nema moći te
Da u mojoj duši pomuti il spreči
Silno zadovoljstvo, osećati sve.

(Silno zadovoljstvo)

''Ja plačem i kad drugi strada
Kad tuđa sreća ko cvet vene.
Za mene nema tuđih jada:
Što boli drugog, boli mene.''

(Tuga)

Ipak sve to treba shvatiti i mudro se izdići iznad tragičnog potencijala koga čovek nosi u sebi. To izdizanje iznad tragičnosti jedna je od osnovnih Rakićevih osobina. On ne ignoriše tragičnost ali je izuzetno distanciran prema njoj.
Međutim, kada analiziramo formu Rakićevih pesama doći ćemo do veoma interesantnog zaključka. Nijedan naš pesnik ne vodi toliko računa o formi kao Milan Rakić. Ni za jednu njegovu pesmu se ne može reći da nije brižljivo negovana, da nije do detalja izvajana i da sa njom nije dat maksimum versifikacije koji se može dati s našim jezikom. Rakićeva poezija nije polimetrična. Svaki stih u svakoj strofi ima podjednak broj slogova (najčešće 11 ili 12). Istu brižljivost i pažnju nalazimo i u građenju svakog ostalog umetničkog sredstva koje je Rakić upotrebljavao. To se najpre odnosi na rimu koja je raskošno bogata (freska-frančeska-pljeska; skaska-laska; ljuska-pljuska) ali i na visoku stilizaciju koja je omogućila izvesnu blagu ironiju u Rakićevim stihovima. Treba pomenuti i prstenastu strofu koju je u našoj književnosti afirmisao, upravo, ovaj pesnik, ugledajući se na neke francuske uzore iz 17. veka.
Jasno je da distanciranost koja kod Rakića postoji prema životu, osećanjima, pesimizmu, ne postoji prema formi. Iako, je možda bilo za očekivati, da će takav pesnik, fatalista, koji u sebi ima razvijenu mirnoću i neku vrstu apatije, pisati poeziju u slobodnom stihu, ne obazirući se na takve ''sitne'' detalje u odnosu na bol i pesimizam, kao što je forma, takvo očekivanje se ni najmanje ne ostvaruje. Naprotiv, Rakić je pesnik najpreciznije, najčistije, parnasofske forme. Kod njega ne postoji ni najmanja greška kada je forma u pitanju.
Razlog zbog čega je to tako treba tražiti, ne u onom smeru koji je omogućio distanciranost i uzdržanost prema pesimizmu, a to je fatalističko shvatanje života, nego, naprotiv, u onome što je olakšavalo i omogućavalo da se takav, unapred predodređeni život izdrži, a to je za ovog pesnika, kao što je pomenuto, strast, čulna ljubav, postojanje žene. Drugim rečima, kao izraziti parnasovac, u shvatanju forme u poeziji Rakić je pronalazio svoj oslonac u kultu Lepote. Lepota je za njega ona mogućnost koja daje življenju bilo kakav smisao. To se vidi u pesmi Želja
Gde pesnički subjekat sjedinjuje motiv smrti, motiv lepote prirode i motiv ženske lepote. Zbog toga postoji tolika težnja ka Lepoti u formi. Ka Lepoti, shvaćenoj u parnasovskom smislu, odmerenoj, uravnoteženoj, pravilnoj i čistoj.
Oslanjajući se na takvo shvatanje forme Rakić je osnovao čitavu jednu pesničku školu koju su činili pesnici koji su pisali posle njega, ugledajući se na njegov stil pisanja. Takav uticaj ovog pesnika oseća se kroz celu srpsku modernu. Kada u avangardnom stvaralaštvu taj uticaj nestaje, Rakić i dalje ostaje neiscrpljen. On nastavlja da vrši uticaj, ali ne više formom, nego shvatanjem života i svojim pesimizmom, koji će zauzeti veoma bitno mesto u eposi avangarde. Ipak, Rakićev fatalizam, koji nije u dovoljnoj meri bio osvetljen, koji ga je doveo do jedne vrste misticizma, daje ovom pesniku autentičan identitet i prepoznatljivo mesto u istoriji srpske književnosti, koje je visoko i sa aspekta uticaja koji je izvršio na svoje književne naslednike i sa aspekta vrednosti njegove poezije.