/ Blog

СВАКИ ЧОВЕК ИМА НЕСАГЛЕДИВУ ЕНЕРГИЈУ ДУБОКО У СЕБИ. ТА ЕНЕРГИЈА СЕ ОСЛОБАЂА ВЕРОМ.

Идеја број 11
(ОДНОС ПРЕМА СЕБИ)

Објашњење:

Један познати неурохирург је рекао: „Не постоји просечно људско биће, уколико имате нормалан мозак ви сте супериорни“. Због чега смо онда углавном окружени просечним људима? Због чега смо онда и сами просечни? Истина је да сваки човек има несагледиву енергију у себи, али је такође истина да нам је пут до те енергије често блокиран. Ми немамо приступ ономе што је у нама.
Један обичан атом водоника има невероватну енергију у себи. Од такве енергије се прави атомска бомба која може да уништи цео један милионски град. Човек има више енергије у себи онолико пута колико је пута виши од једног невидљивог атома. Приступ до тог неисцрпног извора у нама који нас може учинити супериорним остварује се кроз веру. Вера је полуга која отвара тешки поклопац наше енергије, који смо начином свога живота сами чврсто закуцали.

Пример:

Глен Канингем је био дечак када је са својим братом Флојдом сваког јутра ложио котао у подруму једне основне школе. Када је имао осам година догодило се страшна несрећа. Тога јутра у подруму се зачула громка експлозија и избио је велики пожар. Гленов тринаестогодишњи брат Флојд је погинуо, а Глена су изнели из подрума више мртвог него живог. Опекотине које је задобио нарочито су оставиле трага на Гленовим ногама. Док је лежао у болници у полусвесном стању, чуо је како лекар говори његовој мајци да њен син неће преживети. Тада је Глен уз помоћ вере активирао целокупну енергију свог бића. Говорио је, мислио је, осећао је, веровао је да неће умерети. И преживео је.
После неколико месеци борбе, Глен је опет чуо разговор лекара и мајке.
„Госпођо Канингем, Ваш син је преживео, али су његове ноге у тако тешком стању да смо озбиљно разматрали ампутацију обе ноге. На крају, пратећи ситуацију, донели смо закључак да то није неопходно, али са жаљењем морам да Вам кажем да Ваш син никада више неће моћи да хода. Добро је што је и остао жив“.
Госпођа Канингам је била очајна, очи су јој се напуниле сузама. Међутим, Глен је одлучио да се бори, његово дечје срце није се тако лако предавало, одлучио је да верује како ће опет сигурно проходати, без обзира на оно што је рекао лекар.
Прошле су две године од како је Глен пуштен из болнице, његова вера да ће проходати је спласнула и он се скоро сасвим помирио да ће до краја живота остати у колицима. Тада је сасвим случајно отворио Библију и поглед му је пао на реченицу: "Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не уморе се". Од тог јутра Глен је стално понављао ту реченицу у својој глави и опет је почео да верује како ће проходати.
Имао је десет година када се бацио из колица и допузао до дворишне ограде и уз велики бол и напор покушао да се исправи држећи се за тарабе. Није успео. Ипак, ни у једном тренутку није губио веру да ће проходати. Из дана у дан бацао би се из колица и пузио до ограде и покушавао да се усправи. Људи су га гледали са жаљењем. Мајка је помислила да Глену није психички добро и затварала би се у кућу неутешно плачући док је гледала свог сина како пузи као глиста, како дрхти у напорима и покушава немогуће. Једном је покушала и да га одговори од те сулуде идеје, али Глен је и даље веровао.
Његова вера убрзо је одшкринула поклопац под којим се крила енергија. После неколико месеци неуспеха, једног предвечерја Глен је успео да стане на ноге држећи се рукама за ограду. Мало по мало, из дана у дан, веома спорим и ситним покретима вукао се уз ограду, одлучан да прохода. Тада су и мајка и отац почели да му масирају ноге. Када би се мајка уморила од масирања, настављао је отац, када би се он уморио, Глен би сам масирао своје ноге. И сваког јутра је покушавао да направи корак држећи се за ограду.
После неколико месеци, Глен Канингем, не само да је проходао, већ је након извесног времена почео и да трчи. Оно што је изузетно у овој причи, осим тога да је она истинита, јесте да је дечак коме су хтели да ампутирају обе ноге почео озбиљно да се бави атлетиком. Глен Канингем је постао олимпијски вицешампион у трчању на 800 метара на олимпијади у Берлину 1936. године. Човек који је истрајном вером дошао до несагледиве енергије из дубине свога бића, Глен Канингем, 1938. године је оборио светски рекорд на 1500 метара у Медисон Сквер Гардену.

Већина људи који прочитају причу о Глену Канингему помисли да су такве ствари издвојени случајеви и да има много оних који су веровали, али нису успели. Једини проблем је што ми не знамо за њих. Најсигурнији рецепт за овај закон јесте да га испробате на себи и у сопственом животу. Верујте као што је Глен веровао и ослободићете невероватну енергију из себе. А тада ништа неће бити немогуће.