/ Književnost

Каменито острво, Алекса Шантић (књижевна критика)

ALEKSA ŠANTIĆ

Različite mogućnosti
tumačenja poezije

Na primeru pesme ''Veče na školju''

Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi trne
Crne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom Boga svog
Ištu.Al tamo,
Samo
Ćuti raspeti Bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

''Veče na školju'' je jedna od malobrojnih Šantićevih pesama koja se od trenutka svoga objavljivanja pa sve do danas nalazi u svim izdanjima njegovih pesama, počev od onih koja su izašla za njegova života i koja je sam pesnik spremao (1908;1911;1918), pa sve do raznih i mnogobrojnih kasnijih izdanja njegovih zbirki pesama; i u svim antologijama srpske lirike, počev od one Bogdana Popovića iz 1911. pa sve do ''Antologije srpske poezije'' Zorana Mišića iz 1956.
Ovo govori da je to verovatno Šantićeva najbolja pesma, ali i to da ''Veče na školju'' ulazi u red najuspelijih pesama pisanih na srpskom jeziku.
Šta ovu pesmu izdvaja od drugih pesama i šta joj daje umetnički kvalitet koji ona ima?
Pre svega to je njen jezik. Tačnije, to je kompozicijska struktura ove pesme, koja je uspela da od jezika izvuče maksimum. Osim značenjske ravni jezika, u ovoj pesmi, koja je veoma interesantna i pogodna za potpuno dva različita tumačenja, pesnik je potpuno i savršeno uspeo da afirmiše i zvučnu ravan, pronalazeći reči sa takvom melodioznošću koja dopunjuje njihovo značenje:

''Pučina plava
Spava''

-koristeći reči u kojima dominira samoglasnik A koji je najotvoreniji, najstalniji i samim tim najmonotoniji, pesnik uspeva da monotoniju spavanja plave pučine, osim značenjem, ostvari i ovom uspelom asonancom;

''Vrh hridi crne trne''

-ovaj stih je sigurno primer najuspelije aliteracije u srpskoj poeziji. Zvuk se sa zadnjonepčanog, nestabilnog glasa H prenosi na sonant (zvučni i postojan) R, i tako se ostvaruje efekat eksplozivnosti sa blagom uvertirom. Sonant R je ovde u dva slučaja srećno upotrebljen. Prvo, da označi crne hridi: pri izgovaranju glasa R jezik se lomi, a pošto je upravo ovaj glas nosilac sintagme ''vrh hridi crne'' dočarava se utisak (značenjem reči ali i zvukom) izlomljenosti vrha hridi, zatim, oštrine te hridi i slika postaje potpuna, upravo zahvaljujući izgovoru i zvučanju sonanata R u ovoj slici.
Druga srećna upotreba sonanata R u ovom stihu se odnosi na zrak koji ''trne''. Slika ''zadnjeg rumenog zraka'' koji trne je poetična sama po sebi. Međutim, njena zvučna struktura, takođe, doprinosi upotpunjavanju njenog ostvarivanja. Sonanat R je vibrant, dok je slika zadnjeg zraka koji trne ustvari slika, zraka koji uslovljen delimičnim gubitkom svoje snage treperi, trni i vibrira.Upravo je vibrant R pravi zvuk da zvučno označi zrak koji vibrira, trne;

''i jeca zvono bono''

-u ovom stihu kao da ovo polupromuklo O, srednji vokal, zadnjeg reda, dakle, poluotvoren, dočarava gong zvona koje u tom polupromuklom O i zvoni i jeca. Takođe izvanredna asonanca;

''po kršu dršće zvuk''

-zvučna razuđenost ovog stiha, u kome se smenjuju R i Š, dovoljna je da dočara razuđenost krša na ostrvu po kome drhti zvuk zvona.

I tako dalje, Šantić uspeva da dosledno, kroz celu pesmu, da značenju i pravu zvučnu pozadinu, i na taj način izvuče samu srž i bogatstvo jezika u ovako kratkoj pesmi.
Svaka reč se nalazi na svom mestu, podjednako podnoseći opterećenje značenja i kompozicije, i kada bi se bar jedna od njih eliminisala ili zamenila, umetnička celina bi bila narušena, a estetski kvalitet pesme bi sigurno opao.

Šantić je zvučne efekte pesme uspeo da ostvari ne samo u pojedinačnim rečima i slikama, nego i na planu ritma i melodije cele pesme. Već je Vladeta Košutić utvrdio da je ''Veče na školju'' pesma sa jampskom metričkom podlogom, sa mestimičnim preplitanjem troheja i daktilo-troheja. Ova pesma nije sastavljena od sedmeraca (dužih stihova) i šesteraca (kraćih stihova). Jer su oni stihovi koji se podrazumevaju kao sedmerci, podeljeni na dva stiha: na jedan peterac plus dvosložna rima koja čini poseban stih. Sledeći treći stih je šesterac sa muškim (jednosložnim) završetkom (rimom) i grafički je uvučen za jedan slog sleva udesno. Ta tri stiha ustvari čine jednu ritmičku celinu, i sa istom takvom ritmičkom celinom koju čine sledeća tri stiha, obrazuju strofu. Ovom metričkom shemom Šantić je ostvario neobično uspelu ritmičku ekspresiju. Prelamanjem sedmerca na dva stiha i opkoračenjem usložnjava se ritmičnost i melodioznost pesme. Čitava ta ritmička struktura veoma impresivno prenosi ritam tihog talasanja mora pred zalazak sunca: prvi stih sa polukadencom-udar talasa o obalu; drugi stih (dvosložna rima)-zvuk koji se čuje prilikom odbijanja talasa od kamenite hridi i koji nije ništa drugo nego produžen i malo moduliran zvuk od samog udara talasa; treći stih (grafički uvučen)-to je interval između udara jednog i drugog talasa.
Jasno je da je Šantić stvorio ovu pesmu iz jezika, spretno koristeći zvučne i ritmičke osobine srpskog jezika. Zbog takvog umeća ova pesma ima neprocenjivu umetničku vrednost. Zbog svojih zvučnih karakteristika bilo bi veoma teško prevesti ovu pesmu na neki strani jezik i sačuvati pritom punu njenu vrednost.

Međutim, nije samo zvučna ravan ona koja daje ovoj pesmi kvalitet. Veoma je interesantno i njeno značenje, i njena poruka. Šantić ovom pesmom dalje usložnjava metafizički motiv odnosa lirskog subjekta i Boga u srpskoj poeziji dvadesetog veka.
Osobina savremene, često hermetične poezije, da ista pesma pruža građu za dva različita tumačenja čini pesmu kvalitetnijom. Ipak, interesantno je da je pesnik kao što je Šantić, koji se razvijao pod uticajem Radičevića i Zmaja, koji je u svojoj zreloj fazi pisao u trohejskom dvanaestercu i jampskom jedanaestercu, stihovima koje su najčešće upotrebljavali i ostali srpski i hrvatski pesnici početkom dvadesetog veka: Dučić, Rakić i Matoš; pesnik koji je stvarao pod velikim uticajem narodne, usmene, književnosti i koji je često koristio romantičarske motive; interesantno je da je takav pesnik napisao tako modernu, savremenu pesmu kao što je pesma ''Veče na školju''.
Upravo ova pesma pokazuje najveću zanimljivost poezije, da ona može biti različita u odnosu na ugao iz koga se posmatra.
Ovde dolazimo i do estetski problematičnog pitanja: da li je poezija nestalna i da li zavisi od svakog slobodnog tumačenja onoga koji je čita i tumači? Drugim rečima, da li pesma ima jedno ili više rešenja?
U dvadesetom veku književnost se nesumnjivo ostvarila kao nauka. Definisala je svoj predmet proučavanja, razvila metode i odredila terminologiju. To nas navodi na odgovor da pesma može imati samo jedno, tačno, naučno prihvatljivo rešenje. Međutim, književnost nije eksplicitna, prirodna nauka. Ona je i umetnost, i bavi se i apstraktnim pojavama, pojmovima i porukama. Zbog toga bi bilo najispravnije reći da pesma ima samo jedno rešenje, ali kao i u matematičkom zadatku, do tog rešenja se može doći na više načina. Različiti načini do dolaženja konačne poruke koju pesma nosi su u stvari različita tumačenja iste pesme. To nas dovodi do pojave koju je Gete okarakterisao kao hineindichten .
Pesma ''Veče na školju'' može se značenjski tumačiti na dva potpuno različita načina i uz bogatu zvučnost, o kojoj je već bilo reči, ta osobina je čini jednom od najboljih pesama srpske poezije dvadesetog veka.

PRVO TUMAČENjE PESME*
( ovo tumačenje pesme bazira se na tekstu Dragiše Živkovića
''Veče na školju-Alekse Šantića'' koji je objavljen u petoj knjizi
''Evropski okviri srpske književnosti'', 1994.g.)

Analizirajući ovu Šantićevu pesmu, Živković kreće od činjenice da ju je on posvetio piscu Ivu Ćipiku. Šantić je nastojao da se u toj pesmi približi bilo motivski, bilo raspoloženjem i emocijom, bilo izrazom, književniku kome te stihove posvećuje. Ivu Ćipiku kao primorcu posvećena je pesma koja ima motiv s mora, a kao pripovedaču sa socijalnom tematikom-pesma koja i sama opeva motiv siromašnih seljaka. Dakle, pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po tome sudeći, Šantić je imao cilj da opeva socijalnu tematiku, njemu inače tako blisku i verovatno da je i svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da izrazi osećanje beznadežnosti pokornog, bespomoćnog i ubogog seljaka dalmatinskog i hercegovačkog krša. Slika tih siromašnih, ubogih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje ritmičko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne hajući ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke rezignacije pred ukletošću čovekove sudbine.
Dakle, osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Jer Njega moli ''ubogi puk'' i ''mršave glave''-dakle, gladni ljudi. Takođe, u pesmi dolazi do izražaja ''bezizlaznost čovekova'', besciljnost i efemernost njegove pozicije osuđene na bitisanje i sve se to pojačava zatvorenim kompozicionim oblikom pesme, stavljanjem ovog primarno rodoljubivo-socijalnog sadržaja u čvrste i neprobojne okvire fizičke i materijalne stvarnosti. Motiv padanja noći govori o toj bezizlaznosti čovekove pozicije i nosi u sebi depresivnost, ali ta depresivnost je nešto drugačijeg kvaliteta. Ona nije ni rakićevski stoicizam, ali nije ni šantićevsko prkošenje u rodoljubivim pesmama, a još manje njegov plač u elegijama. Ne, tu je prava rezignacija, puna svest o ''mučnini čovekovog bitisanja'' i puno pomirenje sa zlima koja su ''čovjeku prćija na zemlji''. Pesma ''Veče na školju'' nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju rezignacije.
Slično tumačenje pesme dao je i Vojislav Đurić u predgovoru zbirci pesama Alekse Šantića . Prenosimo u originalu njegovo tumačenje pesme: ''Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju pesnikovu i ideju ubogog puka, emociju pesnikovu i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći; to je pesnikova ideja. Ubogi puk ište od Boga izlaz iz muka; to je ideja ubogog puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, oseća je potpunije nego i sam puk, jer zna da je Bog ''mrtav''; to je pesnikova emocija. Ubogi puk s ''uzdahom tuge duge'' podnosi svoj gorki život; to je emocija ubogog puka. Slika je savršeno izrađena. Rumenim zrakom određen je trenutak posmatranja, a plavom pučinom položaj predela: crna hrid, iznad koje ''trne rumeni zrak'' i krš po kome drhti zvuk zvona. Uspavana pučina ističe jecaje zvona i ''uzdah tuge duge'', koji su jedini zvuci u ovom predelu. ''Mršave glave'' koje kleče i oblikom i bojom uklapaju se u krš. S njima je u punom skladu, i izvanredno kao poenta, ćutanje raspetoga Boga''.

DRUGO TUMAČENjE PESME

Tumačenja pesme ''Veče na školju'' koju su dali Dragiša Živković i Vojislav Đurić su objašnjenja eksplicitno iznetih slika u pesmi. Na neki način, tumačenja značenja ove pesme su ustvari njena prepričavanja. Sasvim je legitimno tumačiti pesmu tehnikom parafraze, ali zadatak književne kritike nije prepričavanje, već tumačenje poezije i njeno približavanje čitaocima. Reći drugim rečima isto ono što piše u pesmi ne doprinosi mnogo razumevanju poezije. Pesmu treba sagledavati u što širem kontekstu i koristiti znanja koja možda u pesmi nisu izrečena ali su naznačena ili se podrazumevaju.
Pošto je tema ovog rada tumačenje metafizičkog motiva, valja krenuti od religioznih motiva koje Šantić koristi u drugim svojim pesmama. Pri tome je bitno sagledati stepen doslednosti u korišćenju takvih motiva u Šantićevoj poeziji. Sam V. Đurić kaže: ''Nastupi pobožnosti bili su kod Šantića ipak češći. O tome svedoči i crkvena frazeologija u mnogim njegovim pesmama: Bog, Gospod, Hristos, Golgota, Bog slobode, Bog ljubavi, ljubav Hrista, kandilo, ikona, oltar, osana i druge takve i slične reči i izrazi veoma su česti kod njega. Katkad, nalaze se tamo i gde ih nikako ne bismo očekivali. Ima ih čak i u ljubavnim pesmamama.'' Jasno je da je Šantić dosledno koristio ''crkvenu frzeologiju'' u svojim ''nastupima pobožnosti'' u ''mnogim'' svojim pesmama, pa čak i u pesmama u kojima to ''ne bismo očekivali'' npr. u ''ljubavnim pesmama''. Na osnovu ove lako proverljive činjenice postaje veoma interesantno Šantićevo korišćenje religioznih motiva u pesmi ''Veče na školju'' koji su po Živkoviću i Đuriću sve, samo ne pobožni. Zanimljivo je sagledati ovu pesmu sa svih strana i onda sa iznenađenjem ali i naučničkom zadovoljnošću konstatovati da je ta pesma JEDINI IZUZETAK po negativnom korišćenju religioznih motiva u Šantićevoj poeziji, ili pronaći tumačeće koje više odgovara opštim osobenostima Šantićeve poezije i argumentovano ih razjasniti. Pošto smo već izneli prvo tumačenje koje ovu pesmu svrstava u izuzetak, nasuprot njemu, na suprotni tas postavićemo tumačenje ove pesme iz jednog drugog ugla.

Činjenica da je pesma posvećena Ivu Ćipiku ne govori da je Šantić bio neminovno u obavezi da pesmu tematski ili po motivima koji postoje u njoj približava ovom piscu. Šantić je svoju pesmu, koja je puna prkosa, poziva na borbu, inata, vere u sopstvenu snagu, Mi znamo sudbu, dakle ozbiljnu, rodoljubivu pesmu posvetio Stevanu Sremcu, piscu, čijem delu najmanje odgovara pesma sa tematikom i motivima kakvu mu je Šantić posvetio.
Naslov pesme ''Veče na školju'' aludira na izdvojenost i usamljenost. Šantić nije slučajno izabrao ostrvo kao pozornicu za svoju pesmu. Već se na početku nameće pitanje zbog čega bi Šantić izabrao ostrvo, parče stenovitog kopna na moru, da opeva socijalnu tematiku i sudbinu ''pokornog, bespomoćnog i ubogog seljaka dalmatinskog i hercegovačkog krša''. Za opevanje socijalne tematike i sudbine seljaka daleko prirodnije bi bilo da je Šantić kao pozornicu uzeo dalmatinsko ili hercegovačko primorsko selo a ne školj (malo kamenito ostrvo).
Opisivanje večeri na školju ima simboličku, a ne socijalnu vrednost. Školj simboliše izdvojenost i različitost ljudi koji žive na njemu u odnosu na one koji žive na kopnu. Prvi stihovi pesme očigledno imaju, takođe, simboličku vrednost. Padanje prohladnog mraka ali i poslednji sunčev zrak koji trne, prikazuju borbu svetlosti i tame, već toliko puta korišćenu u umetnosti za prikazivanje borbe dobra i zla. U ovoj pesmi mrak i tama osvajaju, ali ne pobeđuju jer poslednji zrak svetlosti još uvek trne, još se ne da. Ipak dominacija mraka nagoveštava i sluti nesreću, i pesnik na simboličan način anticipira dalja događanja u pesmi-dakle, pobedu nesreće ali i pramičak nade prikazane zadnjim rumenim zrakom, nade koja se doduše gasi ali još uvek ne nestaje.
Druga strofa nas već uvodi u situaciju koju pesnik želi da opiše. Ali i ovu strofu treba pažljivo i analitički posmatrati. Crkveno zvono ''jeca''. Veoma interesantna slika. Crkva ima dvostruku prirodu. Ovozemaljsku, ovovremenu ali i nebesku, večnu. Njeno ovozemaljsko lice određeno je prostorom u kome se ona nalazi i ljudima koji joj pripadaju, a nebesko lice određeno je službama, molitvama i liturgijama. Zvono kao deo crkve koji svoju ulogu ostvaruje isključivo u molitvama i liturgijama, simbolično, deo je nebeskog lica crkve. Ono je tu da podseti vernike na jevanđelje (radosnu vest), da ih zove na molitvu, na nadu na borbu protiv očajanja. Zvono je u crkvi nosilac i oglašavač radosti i sreće zbog onog drugog večnog života koga ljudi naslućuju kroz molitvu. Međutim, zvono u ovoj pesmi daleko je od toga da zvoni sreću i radost. Zvono ''jeca'' i to jecanje je ''bolno''. Postavlja se pitanje zbog čega zvono jeca i to još bolno jeca. Odgovor bi mogao da bude završetak druge strofe: ''s uzdahom tuge duge, ubogi moli puk''. Da li je taj ubogi puk razlog za bolno jecanje zvona, i zbog čega je taj puk ubog? Mi u pesmi još uvek ne nalazimo nijedan socijalan motiv kao razlog i uzrok ubogosti tog puka. Možda možemo pomisliti da taj puk nije ubog zbog siromaštva ili materijalnog stanja, jer to još uvek nigde ne piše u pesmi, nego zbog nečega drugog. Inače slika tog drhtavog, nesigurnog, bolnog jecanja zvona, stapa se sa kršom koji je simbolička slika osobina ljudi koji žive u tom kršu, dakle, puka. Tehnika poistovećivanja ljudi sa prostorom u kome žive nije samo umetničke prirode, već i psihološke.
Dakle, druga strofa nam daje jednu tragičnu sliku čiji uzrok još uvek ne znamo, nego ga samo možemo naslutiti. Zato analiziramo treću strofu tražeći u njoj odgovor za jecanje umesto pevanja crkvenog zvona i uzrok za ubogost puka. Početak treće strofe glasi: ''kleče mršave glave''. Imamo sliku ljudi na molitvi. Ali postavlja se pitanje poniznosti tih ljudi na molitvi i pitanje zbog čega ih pesnik naziva ''mršave glave''. Glava je simbol pameti i mudrosti čoveka, ako je glava mršava onda je i pamet mršava. U ovoj sintagmi već možemo tražiti tj. naslućivati razloge za jecanje zvona i za ubogost puka, ali ne možemo definitivno potvrditi te razloge. Možemo naslutiti da je puk ubog jer ga čine ''mršave glave'', ljudi koji ne žive mudro, ljudi koji žive u grehu i zbog čijih grehova mrak i tama osvajaju školj, a crkveno zvono iz tuge i žalosti zbog ljudskog grešnog života ''jeca'' bolno. Takođe, greh je razlog za ubogost tog puka, jer grešan čovek ne ostvarujući svoj smisao postaje ubog i takav mu je i život. Međutim, slika: ''mršave glave'' još uvek nije dovoljna da se zaključi grešnost života tih glava koje se mole. Zato odgovore tražimo dalje u pesmi.
Mršave glave kleče ''pred likom Boga svog''; ova reč svog ukazuje na odnos između ljudi i Boga kome se mole. Bog je njihov i oni ga doživljavaju kao svog. Odnos između njih je intiman, dakle, nije nametnut. Iz toga sledi da njihovo ponašanje prema svom Bogu ne bi trebalo da bude grešno. Međutim, jako je važan četvrti stih treće strofe. Mršave glave ''ištu''. One su na molitvi, ali ištu. Za odslikavanje poniznosti puka, koji se obraća svom Bogu, prirodnije je upotrebiti reč ''moli''. Međutim, puk ne moli nego ište. Pesnik, po svemu sudeći, nije ovu reč upotrebio slučajno. Na njenu upotrebu nije ga uslovio njen zvučni sastav, pošto se jedino u četvrtom stihu treće strofe ne ostvaruje nikakva asonanca ni aliteracija (u svakoj strofi u četvrtom stihu imamo aliteraciju ili asonancu). Znači, Šantić je žrtvovao doslednost u pesmi, ne ostvarujući ni aliteraciju ni asonancu, da bi baš upotrebio tu reč: ''ištu''. Njom se sigurno nešto naglašava. Situacija već sada postaje malo jasnija. Mršave glave, dakle, grešni ljudi, svom Bogu sa kojim bi trebalo da imaju intiman odnos, ne obraćaju se intimnim, poniznim tonom molitve, nego tonom traženja a pri tom su i grešni. Potvrdu o grešnosti ljudi, koji kleče a traže, koja još uvek nije potpuno argumentovana, nalazimo u završetku treće strofe: ''No tamo samo ćuti raspeti Bog''. Bog ćuti, to je nesumnjivo, ali zbog čega Bog ćuti? On ćuti jer je raspet. Raspeti Bog ćuti jer ga mole oni koji greše, koji ne žive po Njegovoj volji, oni koji ga raspinju svojim grehovima a zatim još traže, ištu od Boga nešto. Zbog te njihove grešnosti ''pada prohladni mrak'' i pobeđuje svetlost. Zbog te njihove grešnosti ''jeca zvono bono'' tužeći nad njihovom sudbinom. Zbog te grešnosti oni su ''ubogi puk'', ''mršave glave'' koje ištu a ne mole. Tom svojom grešnošću oni razapinju Boga. I zbog te njihove grešnosti Bog samo ćuti.
U pesmi ne nalazimo nijedan socijalan motiv, niti je akcenat na činjenici da li je puk siromašan ili ne. On je ubog i to je činjenica. Ali da je ubog zbog svog siromašnog a pravednog života, Bog ne bi ćutao na njihove molitve, jer onda ne bi bio Bog. To bi bila apsurdna, nerešiva situacija. Međutim, u ovom drugom slučaju situacija je jasna. Bog nije nepravedan kako je to pomislio Dragiša Živković, nego naprotiv, pravedan. Mi možemo reći da nije milostiv u ovoj pesmi, ali ne možemo reći da je nepravedan. Između ostalog, pravda podrazumeva kaznu za greh (u ljudskom zakonu kaznu za prekršaj), pa ćutanje Boga, a ne kažnjavanje tog istog ubogog puka i jeste milost Božja. Tako se Bog ostvaruje u ovoj Šantićevoj pesmi i shvaćen je od strane pesnika kao i u ostalim njegovim pesmama, On je pravedan-jer ne pomaže one koji ga razapinju; i milostiv-jer ih ne kažnjava. Vojislav Đurić naglašava da su jedina dva zvuka koja se čuju u pesmi: jecanje zvona i uzdah tuge duge. Međutim, on nije primetio najveći i najjači zvuk u pesmi. A to je ćutanje Boga. To ćutanje je ubedljivo najjači zvuk, koji ostale zvukove nadjačava i od koga se stvara jeza i strah. Poenta i kulminacija pesme je upravo u tom strašnom ćutanju, ćutanju Boga, bez koga je čovek ''slamka među vihorove''.
Završetak pesme potvrđuje prethodno rečeno. Bez pomoći Božje i bez bogougodnog života mrak i dalje osvaja (prohladni pada mrak), i san stiže. Međutim, na vrhu još uvek svetlost postoji, još uvek sunčev zrak trne. Dakle, svetlost još uvek nije pobeđena. Kako kad su ljudi grešni?
Tačno je da su ljudi grešni i da sebično traže a ne mole Boga za pomoć, međutim, oni se ipak mole, oni ipak ''kleče'', i to je taj poslednji sunčev zrak koji ''trne'', koji se ne da. Iako molitva nije topla, iako su ljudi i dalje grešni, oni se upinju da se mole i to je nada oličena u zadnjem treperavom zraku svetlosti da će se možda spasiti, ako se, naravno, promene.

Dakle, Živković je bio u pravu kada je govorio da u pesmi postoji ''puna svest o mučnini čovekova bitisanja''. To potvrđuje i uzdah ''tuge duge'' ubogog puka, koji shvata svoju mučnu situaciju. Međutim, ljudska tragična pozicija nije u tome što ljudi trpe muku, nego u tome što ne znaju šta je uzrok te muke i takvog života. I što je još gore oni ne znaju da su sami uzrok svemu. Depresija, o kojoj takođe govori Živković, lepo i tačno je okarakterisana u njegovom tumačenju: ''Ona nije ni rakićevski stoicizam, ali nije ni šantićevsko prkošenje u rodoljubivim pesmama, a još manje njegov plač u elegijama. Ne, tu je prava rezignacija''. Ovde je samo interesantno objasniti da li je u pitanju rezignacija puka ili rezignacija pesnika. Pošto se puk još uvek na neki način bori protiv te depresivnosti: uzdiše, kleči, ište, ne radi se o njihovoj rezignaciji. U pitanju je pesnikova rezignacija, jer je stvar potpuno čista, jasna i pravedna. Pesnik uviđa grešnost puka, mršavost njegovih glava i mrak koji zbog grešnosti pobeđuje svetlost, i zbog toga je rezigniran i tužno ali smireno prihvata pravedno ćutanje Boga, kao odgovor na takav ljudski život. Da je, međutim, situacija onakva kakvom su je prikazali Živković i Đurić, Bog bi bio nepravedan, a Šantić ne bi mogao biti rezigniran, nego bi, poznajući njegovo pesničko pero, sigurno digao glas zbog nepravde. Ovako Dragiša Živković uviđa rezignirani ton pesme ali ga ne objašnjava.
Šantićeva pesma ''Veče na školju'' i zvučno i smisaono i značenjski, u malo redova i reči pokazuje svo bogatstvo poezije i njene neograničene mogućnosti. Mogućnost da pesma ima dva različita tumačenja postoji, ali je jedno tumačenje uvek bliže istini, osim kada je pesnik s namerom pisao dvosmislenu pesmu, ali to ovde nije slučaj. Svaki argument koji nudi objašnjenje i potkrepljuje tumačenje treba iskoristiti. S tim što prednost uvek imaju argumenti hineindichten, unutar pesme, ali ni one druge ne treba zanemariti, jer treba računati na umetničku nedoslednost namernu ili ne.
Analizirajući ovu Šantićevu pesmu objektivno i distancirano, nalazimo da Šantić nije bio nedosledan u korišćenju religioznih motiva i u odnosu prema Bogu. Ovakvom pesmom on je usložio odnos lirskog subjekta i Boga u srpskoj poeziji, jer je bez ustezanja pokazao i onu drugu stranu Božjeg lica-pravednu, ali i strašnu, jer kada bi samo ona postojala, mnogo ljudi koji su ogrejani Božjom milošću i ljubavlju, ne bi se nikada spasili.
Iako je stvarao pod uticajem narodne književnosti i starijih pisaca, iako nije imao stranih uzora (osim donekle Hajnea), Šantić pesmom Veče na školju ulazi u red modernih, velikih pisaca, makar zbog samo ove jedne pesme, koja na interesantan način pokazuje samu ogoljenu srž poezije.

ALEKSA ŠANTIĆ

Različite mogućnosti
tumačenja poezije

Na primeru pesme ''Veče na školju''

Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi trne
Crne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom Boga svog
Ištu.Al tamo,
Samo
Ćuti raspeti Bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

''Veče na školju'' je jedna od malobrojnih Šantićevih pesama koja se od trenutka svoga objavljivanja pa sve do danas nalazi u svim izdanjima njegovih pesama, počev od onih koja su izašla za njegova života i koja je sam pesnik spremao (1908;1911;1918), pa sve do raznih i mnogobrojnih kasnijih izdanja njegovih zbirki pesama; i u svim antologijama srpske lirike, počev od one Bogdana Popovića iz 1911. pa sve do ''Antologije srpske poezije'' Zorana Mišića iz 1956.
Ovo govori da je to verovatno Šantićeva najbolja pesma, ali i to da ''Veče na školju'' ulazi u red najuspelijih pesama pisanih na srpskom jeziku.
Šta ovu pesmu izdvaja od drugih pesama i šta joj daje umetnički kvalitet koji ona ima?
Pre svega to je njen jezik. Tačnije, to je kompozicijska struktura ove pesme, koja je uspela da od jezika izvuče maksimum. Osim značenjske ravni jezika, u ovoj pesmi, koja je veoma interesantna i pogodna za potpuno dva različita tumačenja, pesnik je potpuno i savršeno uspeo da afirmiše i zvučnu ravan, pronalazeći reči sa takvom melodioznošću koja dopunjuje njihovo značenje:

''Pučina plava
Spava''

-koristeći reči u kojima dominira samoglasnik A koji je najotvoreniji, najstalniji i samim tim najmonotoniji, pesnik uspeva da monotoniju spavanja plave pučine, osim značenjem, ostvari i ovom uspelom asonancom;

''Vrh hridi crne trne''

-ovaj stih je sigurno primer najuspelije aliteracije u srpskoj poeziji. Zvuk se sa zadnjonepčanog, nestabilnog glasa H prenosi na sonant (zvučni i postojan) R, i tako se ostvaruje efekat eksplozivnosti sa blagom uvertirom. Sonant R je ovde u dva slučaja srećno upotrebljen. Prvo, da označi crne hridi: pri izgovaranju glasa R jezik se lomi, a pošto je upravo ovaj glas nosilac sintagme ''vrh hridi crne'' dočarava se utisak (značenjem reči ali i zvukom) izlomljenosti vrha hridi, zatim, oštrine te hridi i slika postaje potpuna, upravo zahvaljujući izgovoru i zvučanju sonanata R u ovoj slici.
Druga srećna upotreba sonanata R u ovom stihu se odnosi na zrak koji ''trne''. Slika ''zadnjeg rumenog zraka'' koji trne je poetična sama po sebi. Međutim, njena zvučna struktura, takođe, doprinosi upotpunjavanju njenog ostvarivanja. Sonanat R je vibrant, dok je slika zadnjeg zraka koji trne ustvari slika, zraka koji uslovljen delimičnim gubitkom svoje snage treperi, trni i vibrira.Upravo je vibrant R pravi zvuk da zvučno označi zrak koji vibrira, trne;

''i jeca zvono bono''

-u ovom stihu kao da ovo polupromuklo O, srednji vokal, zadnjeg reda, dakle, poluotvoren, dočarava gong zvona koje u tom polupromuklom O i zvoni i jeca. Takođe izvanredna asonanca;

''po kršu dršće zvuk''

-zvučna razuđenost ovog stiha, u kome se smenjuju R i Š, dovoljna je da dočara razuđenost krša na ostrvu po kome drhti zvuk zvona.

I tako dalje, Šantić uspeva da dosledno, kroz celu pesmu, da značenju i pravu zvučnu pozadinu, i na taj način izvuče samu srž i bogatstvo jezika u ovako kratkoj pesmi.
Svaka reč se nalazi na svom mestu, podjednako podnoseći opterećenje značenja i kompozicije, i kada bi se bar jedna od njih eliminisala ili zamenila, umetnička celina bi bila narušena, a estetski kvalitet pesme bi sigurno opao.

Šantić je zvučne efekte pesme uspeo da ostvari ne samo u pojedinačnim rečima i slikama, nego i na planu ritma i melodije cele pesme. Već je Vladeta Košutić utvrdio da je ''Veče na školju'' pesma sa jampskom metričkom podlogom, sa mestimičnim preplitanjem troheja i daktilo-troheja. Ova pesma nije sastavljena od sedmeraca (dužih stihova) i šesteraca (kraćih stihova). Jer su oni stihovi koji se podrazumevaju kao sedmerci, podeljeni na dva stiha: na jedan peterac plus dvosložna rima koja čini poseban stih. Sledeći treći stih je šesterac sa muškim (jednosložnim) završetkom (rimom) i grafički je uvučen za jedan slog sleva udesno. Ta tri stiha ustvari čine jednu ritmičku celinu, i sa istom takvom ritmičkom celinom koju čine sledeća tri stiha, obrazuju strofu. Ovom metričkom shemom Šantić je ostvario neobično uspelu ritmičku ekspresiju. Prelamanjem sedmerca na dva stiha i opkoračenjem usložnjava se ritmičnost i melodioznost pesme. Čitava ta ritmička struktura veoma impresivno prenosi ritam tihog talasanja mora pred zalazak sunca: prvi stih sa polukadencom-udar talasa o obalu; drugi stih (dvosložna rima)-zvuk koji se čuje prilikom odbijanja talasa od kamenite hridi i koji nije ništa drugo nego produžen i malo moduliran zvuk od samog udara talasa; treći stih (grafički uvučen)-to je interval između udara jednog i drugog talasa.
Jasno je da je Šantić stvorio ovu pesmu iz jezika, spretno koristeći zvučne i ritmičke osobine srpskog jezika. Zbog takvog umeća ova pesma ima neprocenjivu umetničku vrednost. Zbog svojih zvučnih karakteristika bilo bi veoma teško prevesti ovu pesmu na neki strani jezik i sačuvati pritom punu njenu vrednost.

Međutim, nije samo zvučna ravan ona koja daje ovoj pesmi kvalitet. Veoma je interesantno i njeno značenje, i njena poruka. Šantić ovom pesmom dalje usložnjava metafizički motiv odnosa lirskog subjekta i Boga u srpskoj poeziji dvadesetog veka.
Osobina savremene, često hermetične poezije, da ista pesma pruža građu za dva različita tumačenja čini pesmu kvalitetnijom. Ipak, interesantno je da je pesnik kao što je Šantić, koji se razvijao pod uticajem Radičevića i Zmaja, koji je u svojoj zreloj fazi pisao u trohejskom dvanaestercu i jampskom jedanaestercu, stihovima koje su najčešće upotrebljavali i ostali srpski i hrvatski pesnici početkom dvadesetog veka: Dučić, Rakić i Matoš; pesnik koji je stvarao pod velikim uticajem narodne, usmene, književnosti i koji je često koristio romantičarske motive; interesantno je da je takav pesnik napisao tako modernu, savremenu pesmu kao što je pesma ''Veče na školju''.
Upravo ova pesma pokazuje najveću zanimljivost poezije, da ona može biti različita u odnosu na ugao iz koga se posmatra.
Ovde dolazimo i do estetski problematičnog pitanja: da li je poezija nestalna i da li zavisi od svakog slobodnog tumačenja onoga koji je čita i tumači? Drugim rečima, da li pesma ima jedno ili više rešenja?
U dvadesetom veku književnost se nesumnjivo ostvarila kao nauka. Definisala je svoj predmet proučavanja, razvila metode i odredila terminologiju. To nas navodi na odgovor da pesma može imati samo jedno, tačno, naučno prihvatljivo rešenje. Međutim, književnost nije eksplicitna, prirodna nauka. Ona je i umetnost, i bavi se i apstraktnim pojavama, pojmovima i porukama. Zbog toga bi bilo najispravnije reći da pesma ima samo jedno rešenje, ali kao i u matematičkom zadatku, do tog rešenja se može doći na više načina. Različiti načini do dolaženja konačne poruke koju pesma nosi su u stvari različita tumačenja iste pesme. To nas dovodi do pojave koju je Gete okarakterisao kao hineindichten .
Pesma ''Veče na školju'' može se značenjski tumačiti na dva potpuno različita načina i uz bogatu zvučnost, o kojoj je već bilo reči, ta osobina je čini jednom od najboljih pesama srpske poezije dvadesetog veka.

PRVO TUMAČENjE PESME*
( ovo tumačenje pesme bazira se na tekstu Dragiše Živkovića
''Veče na školju-Alekse Šantića'' koji je objavljen u petoj knjizi
''Evropski okviri srpske književnosti'', 1994.g.)

Analizirajući ovu Šantićevu pesmu, Živković kreće od činjenice da ju je on posvetio piscu Ivu Ćipiku. Šantić je nastojao da se u toj pesmi približi bilo motivski, bilo raspoloženjem i emocijom, bilo izrazom, književniku kome te stihove posvećuje. Ivu Ćipiku kao primorcu posvećena je pesma koja ima motiv s mora, a kao pripovedaču sa socijalnom tematikom-pesma koja i sama opeva motiv siromašnih seljaka. Dakle, pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po tome sudeći, Šantić je imao cilj da opeva socijalnu tematiku, njemu inače tako blisku i verovatno da je i svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da izrazi osećanje beznadežnosti pokornog, bespomoćnog i ubogog seljaka dalmatinskog i hercegovačkog krša. Slika tih siromašnih, ubogih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje ritmičko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne hajući ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke rezignacije pred ukletošću čovekove sudbine.
Dakle, osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Jer Njega moli ''ubogi puk'' i ''mršave glave''-dakle, gladni ljudi. Takođe, u pesmi dolazi do izražaja ''bezizlaznost čovekova'', besciljnost i efemernost njegove pozicije osuđene na bitisanje i sve se to pojačava zatvorenim kompozicionim oblikom pesme, stavljanjem ovog primarno rodoljubivo-socijalnog sadržaja u čvrste i neprobojne okvire fizičke i materijalne stvarnosti. Motiv padanja noći govori o toj bezizlaznosti čovekove pozicije i nosi u sebi depresivnost, ali ta depresivnost je nešto drugačijeg kvaliteta. Ona nije ni rakićevski stoicizam, ali nije ni šantićevsko prkošenje u rodoljubivim pesmama, a još manje njegov plač u elegijama. Ne, tu je prava rezignacija, puna svest o ''mučnini čovekovog bitisanja'' i puno pomirenje sa zlima koja su ''čovjeku prćija na zemlji''. Pesma ''Veče na školju'' nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju rezignacije.
Slično tumačenje pesme dao je i Vojislav Đurić u predgovoru zbirci pesama Alekse Šantića . Prenosimo u originalu njegovo tumačenje pesme: ''Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju pesnikovu i ideju ubogog puka, emociju pesnikovu i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći; to je pesnikova ideja. Ubogi puk ište od Boga izlaz iz muka; to je ideja ubogog puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, oseća je potpunije nego i sam puk, jer zna da je Bog ''mrtav''; to je pesnikova emocija. Ubogi puk s ''uzdahom tuge duge'' podnosi svoj gorki život; to je emocija ubogog puka. Slika je savršeno izrađena. Rumenim zrakom određen je trenutak posmatranja, a plavom pučinom položaj predela: crna hrid, iznad koje ''trne rumeni zrak'' i krš po kome drhti zvuk zvona. Uspavana pučina ističe jecaje zvona i ''uzdah tuge duge'', koji su jedini zvuci u ovom predelu. ''Mršave glave'' koje kleče i oblikom i bojom uklapaju se u krš. S njima je u punom skladu, i izvanredno kao poenta, ćutanje raspetoga Boga''.

DRUGO TUMAČENjE PESME

Tumačenja pesme ''Veče na školju'' koju su dali Dragiša Živković i Vojislav Đurić su objašnjenja eksplicitno iznetih slika u pesmi. Na neki način, tumačenja značenja ove pesme su ustvari njena prepričavanja. Sasvim je legitimno tumačiti pesmu tehnikom parafraze, ali zadatak književne kritike nije prepričavanje, već tumačenje poezije i njeno približavanje čitaocima. Reći drugim rečima isto ono što piše u pesmi ne doprinosi mnogo razumevanju poezije. Pesmu treba sagledavati u što širem kontekstu i koristiti znanja koja možda u pesmi nisu izrečena ali su naznačena ili se podrazumevaju.
Pošto je tema ovog rada tumačenje metafizičkog motiva, valja krenuti od religioznih motiva koje Šantić koristi u drugim svojim pesmama. Pri tome je bitno sagledati stepen doslednosti u korišćenju takvih motiva u Šantićevoj poeziji. Sam V. Đurić kaže: ''Nastupi pobožnosti bili su kod Šantića ipak češći. O tome svedoči i crkvena frazeologija u mnogim njegovim pesmama: Bog, Gospod, Hristos, Golgota, Bog slobode, Bog ljubavi, ljubav Hrista, kandilo, ikona, oltar, osana i druge takve i slične reči i izrazi veoma su česti kod njega. Katkad, nalaze se tamo i gde ih nikako ne bismo očekivali. Ima ih čak i u ljubavnim pesmamama.'' Jasno je da je Šantić dosledno koristio ''crkvenu frzeologiju'' u svojim ''nastupima pobožnosti'' u ''mnogim'' svojim pesmama, pa čak i u pesmama u kojima to ''ne bismo očekivali'' npr. u ''ljubavnim pesmama''. Na osnovu ove lako proverljive činjenice postaje veoma interesantno Šantićevo korišćenje religioznih motiva u pesmi ''Veče na školju'' koji su po Živkoviću i Đuriću sve, samo ne pobožni. Zanimljivo je sagledati ovu pesmu sa svih strana i onda sa iznenađenjem ali i naučničkom zadovoljnošću konstatovati da je ta pesma JEDINI IZUZETAK po negativnom korišćenju religioznih motiva u Šantićevoj poeziji, ili pronaći tumačeće koje više odgovara opštim osobenostima Šantićeve poezije i argumentovano ih razjasniti. Pošto smo već izneli prvo tumačenje koje ovu pesmu svrstava u izuzetak, nasuprot njemu, na suprotni tas postavićemo tumačenje ove pesme iz jednog drugog ugla.

Činjenica da je pesma posvećena Ivu Ćipiku ne govori da je Šantić bio neminovno u obavezi da pesmu tematski ili po motivima koji postoje u njoj približava ovom piscu. Šantić je svoju pesmu, koja je puna prkosa, poziva na borbu, inata, vere u sopstvenu snagu, Mi znamo sudbu, dakle ozbiljnu, rodoljubivu pesmu posvetio Stevanu Sremcu, piscu, čijem delu najmanje odgovara pesma sa tematikom i motivima kakvu mu je Šantić posvetio.
Naslov pesme ''Veče na školju'' aludira na izdvojenost i usamljenost. Šantić nije slučajno izabrao ostrvo kao pozornicu za svoju pesmu. Već se na početku nameće pitanje zbog čega bi Šantić izabrao ostrvo, parče stenovitog kopna na moru, da opeva socijalnu tematiku i sudbinu ''pokornog, bespomoćnog i ubogog seljaka dalmatinskog i hercegovačkog krša''. Za opevanje socijalne tematike i sudbine seljaka daleko prirodnije bi bilo da je Šantić kao pozornicu uzeo dalmatinsko ili hercegovačko primorsko selo a ne školj (malo kamenito ostrvo).
Opisivanje večeri na školju ima simboličku, a ne socijalnu vrednost. Školj simboliše izdvojenost i različitost ljudi koji žive na njemu u odnosu na one koji žive na kopnu. Prvi stihovi pesme očigledno imaju, takođe, simboličku vrednost. Padanje prohladnog mraka ali i poslednji sunčev zrak koji trne, prikazuju borbu svetlosti i tame, već toliko puta korišćenu u umetnosti za prikazivanje borbe dobra i zla. U ovoj pesmi mrak i tama osvajaju, ali ne pobeđuju jer poslednji zrak svetlosti još uvek trne, još se ne da. Ipak dominacija mraka nagoveštava i sluti nesreću, i pesnik na simboličan način anticipira dalja događanja u pesmi-dakle, pobedu nesreće ali i pramičak nade prikazane zadnjim rumenim zrakom, nade koja se doduše gasi ali još uvek ne nestaje.
Druga strofa nas već uvodi u situaciju koju pesnik želi da opiše. Ali i ovu strofu treba pažljivo i analitički posmatrati. Crkveno zvono ''jeca''. Veoma interesantna slika. Crkva ima dvostruku prirodu. Ovozemaljsku, ovovremenu ali i nebesku, večnu. Njeno ovozemaljsko lice određeno je prostorom u kome se ona nalazi i ljudima koji joj pripadaju, a nebesko lice određeno je službama, molitvama i liturgijama. Zvono kao deo crkve koji svoju ulogu ostvaruje isključivo u molitvama i liturgijama, simbolično, deo je nebeskog lica crkve. Ono je tu da podseti vernike na jevanđelje (radosnu vest), da ih zove na molitvu, na nadu na borbu protiv očajanja. Zvono je u crkvi nosilac i oglašavač radosti i sreće zbog onog drugog večnog života koga ljudi naslućuju kroz molitvu. Međutim, zvono u ovoj pesmi daleko je od toga da zvoni sreću i radost. Zvono ''jeca'' i to jecanje je ''bolno''. Postavlja se pitanje zbog čega zvono jeca i to još bolno jeca. Odgovor bi mogao da bude završetak druge strofe: ''s uzdahom tuge duge, ubogi moli puk''. Da li je taj ubogi puk razlog za bolno jecanje zvona, i zbog čega je taj puk ubog? Mi u pesmi još uvek ne nalazimo nijedan socijalan motiv kao razlog i uzrok ubogosti tog puka. Možda možemo pomisliti da taj puk nije ubog zbog siromaštva ili materijalnog stanja, jer to još uvek nigde ne piše u pesmi, nego zbog nečega drugog. Inače slika tog drhtavog, nesigurnog, bolnog jecanja zvona, stapa se sa kršom koji je simbolička slika osobina ljudi koji žive u tom kršu, dakle, puka. Tehnika poistovećivanja ljudi sa prostorom u kome žive nije samo umetničke prirode, već i psihološke.
Dakle, druga strofa nam daje jednu tragičnu sliku čiji uzrok još uvek ne znamo, nego ga samo možemo naslutiti. Zato analiziramo treću strofu tražeći u njoj odgovor za jecanje umesto pevanja crkvenog zvona i uzrok za ubogost puka. Početak treće strofe glasi: ''kleče mršave glave''. Imamo sliku ljudi na molitvi. Ali postavlja se pitanje poniznosti tih ljudi na molitvi i pitanje zbog čega ih pesnik naziva ''mršave glave''. Glava je simbol pameti i mudrosti čoveka, ako je glava mršava onda je i pamet mršava. U ovoj sintagmi već možemo tražiti tj. naslućivati razloge za jecanje zvona i za ubogost puka, ali ne možemo definitivno potvrditi te razloge. Možemo naslutiti da je puk ubog jer ga čine ''mršave glave'', ljudi koji ne žive mudro, ljudi koji žive u grehu i zbog čijih grehova mrak i tama osvajaju školj, a crkveno zvono iz tuge i žalosti zbog ljudskog grešnog života ''jeca'' bolno. Takođe, greh je razlog za ubogost tog puka, jer grešan čovek ne ostvarujući svoj smisao postaje ubog i takav mu je i život. Međutim, slika: ''mršave glave'' još uvek nije dovoljna da se zaključi grešnost života tih glava koje se mole. Zato odgovore tražimo dalje u pesmi.
Mršave glave kleče ''pred likom Boga svog''; ova reč svog ukazuje na odnos između ljudi i Boga kome se mole. Bog je njihov i oni ga doživljavaju kao svog. Odnos između njih je intiman, dakle, nije nametnut. Iz toga sledi da njihovo ponašanje prema svom Bogu ne bi trebalo da bude grešno. Međutim, jako je važan četvrti stih treće strofe. Mršave glave ''ištu''. One su na molitvi, ali ištu. Za odslikavanje poniznosti puka, koji se obraća svom Bogu, prirodnije je upotrebiti reč ''moli''. Međutim, puk ne moli nego ište. Pesnik, po svemu sudeći, nije ovu reč upotrebio slučajno. Na njenu upotrebu nije ga uslovio njen zvučni sastav, pošto se jedino u četvrtom stihu treće strofe ne ostvaruje nikakva asonanca ni aliteracija (u svakoj strofi u četvrtom stihu imamo aliteraciju ili asonancu). Znači, Šantić je žrtvovao doslednost u pesmi, ne ostvarujući ni aliteraciju ni asonancu, da bi baš upotrebio tu reč: ''ištu''. Njom se sigurno nešto naglašava. Situacija već sada postaje malo jasnija. Mršave glave, dakle, grešni ljudi, svom Bogu sa kojim bi trebalo da imaju intiman odnos, ne obraćaju se intimnim, poniznim tonom molitve, nego tonom traženja a pri tom su i grešni. Potvrdu o grešnosti ljudi, koji kleče a traže, koja još uvek nije potpuno argumentovana, nalazimo u završetku treće strofe: ''No tamo samo ćuti raspeti Bog''. Bog ćuti, to je nesumnjivo, ali zbog čega Bog ćuti? On ćuti jer je raspet. Raspeti Bog ćuti jer ga mole oni koji greše, koji ne žive po Njegovoj volji, oni koji ga raspinju svojim grehovima a zatim još traže, ištu od Boga nešto. Zbog te njihove grešnosti ''pada prohladni mrak'' i pobeđuje svetlost. Zbog te njihove grešnosti ''jeca zvono bono'' tužeći nad njihovom sudbinom. Zbog te grešnosti oni su ''ubogi puk'', ''mršave glave'' koje ištu a ne mole. Tom svojom grešnošću oni razapinju Boga. I zbog te njihove grešnosti Bog samo ćuti.
U pesmi ne nalazimo nijedan socijalan motiv, niti je akcenat na činjenici da li je puk siromašan ili ne. On je ubog i to je činjenica. Ali da je ubog zbog svog siromašnog a pravednog života, Bog ne bi ćutao na njihove molitve, jer onda ne bi bio Bog. To bi bila apsurdna, nerešiva situacija. Međutim, u ovom drugom slučaju situacija je jasna. Bog nije nepravedan kako je to pomislio Dragiša Živković, nego naprotiv, pravedan. Mi možemo reći da nije milostiv u ovoj pesmi, ali ne možemo reći da je nepravedan. Između ostalog, pravda podrazumeva kaznu za greh (u ljudskom zakonu kaznu za prekršaj), pa ćutanje Boga, a ne kažnjavanje tog istog ubogog puka i jeste milost Božja. Tako se Bog ostvaruje u ovoj Šantićevoj pesmi i shvaćen je od strane pesnika kao i u ostalim njegovim pesmama, On je pravedan-jer ne pomaže one koji ga razapinju; i milostiv-jer ih ne kažnjava. Vojislav Đurić naglašava da su jedina dva zvuka koja se čuju u pesmi: jecanje zvona i uzdah tuge duge. Međutim, on nije primetio najveći i najjači zvuk u pesmi. A to je ćutanje Boga. To ćutanje je ubedljivo najjači zvuk, koji ostale zvukove nadjačava i od koga se stvara jeza i strah. Poenta i kulminacija pesme je upravo u tom strašnom ćutanju, ćutanju Boga, bez koga je čovek ''slamka među vihorove''.
Završetak pesme potvrđuje prethodno rečeno. Bez pomoći Božje i bez bogougodnog života mrak i dalje osvaja (prohladni pada mrak), i san stiže. Međutim, na vrhu još uvek svetlost postoji, još uvek sunčev zrak trne. Dakle, svetlost još uvek nije pobeđena. Kako kad su ljudi grešni?
Tačno je da su ljudi grešni i da sebično traže a ne mole Boga za pomoć, međutim, oni se ipak mole, oni ipak ''kleče'', i to je taj poslednji sunčev zrak koji ''trne'', koji se ne da. Iako molitva nije topla, iako su ljudi i dalje grešni, oni se upinju da se mole i to je nada oličena u zadnjem treperavom zraku svetlosti da će se možda spasiti, ako se, naravno, promene.

Dakle, Živković je bio u pravu kada je govorio da u pesmi postoji ''puna svest o mučnini čovekova bitisanja''. To potvrđuje i uzdah ''tuge duge'' ubogog puka, koji shvata svoju mučnu situaciju. Međutim, ljudska tragična pozicija nije u tome što ljudi trpe muku, nego u tome što ne znaju šta je uzrok te muke i takvog života. I što je još gore oni ne znaju da su sami uzrok svemu. Depresija, o kojoj takođe govori Živković, lepo i tačno je okarakterisana u njegovom tumačenju: ''Ona nije ni rakićevski stoicizam, ali nije ni šantićevsko prkošenje u rodoljubivim pesmama, a još manje njegov plač u elegijama. Ne, tu je prava rezignacija''. Ovde je samo interesantno objasniti da li je u pitanju rezignacija puka ili rezignacija pesnika. Pošto se puk još uvek na neki način bori protiv te depresivnosti: uzdiše, kleči, ište, ne radi se o njihovoj rezignaciji. U pitanju je pesnikova rezignacija, jer je stvar potpuno čista, jasna i pravedna. Pesnik uviđa grešnost puka, mršavost njegovih glava i mrak koji zbog grešnosti pobeđuje svetlost, i zbog toga je rezigniran i tužno ali smireno prihvata pravedno ćutanje Boga, kao odgovor na takav ljudski život. Da je, međutim, situacija onakva kakvom su je prikazali Živković i Đurić, Bog bi bio nepravedan, a Šantić ne bi mogao biti rezigniran, nego bi, poznajući njegovo pesničko pero, sigurno digao glas zbog nepravde. Ovako Dragiša Živković uviđa rezignirani ton pesme ali ga ne objašnjava.
Šantićeva pesma ''Veče na školju'' i zvučno i smisaono i značenjski, u malo redova i reči pokazuje svo bogatstvo poezije i njene neograničene mogućnosti. Mogućnost da pesma ima dva različita tumačenja postoji, ali je jedno tumačenje uvek bliže istini, osim kada je pesnik s namerom pisao dvosmislenu pesmu, ali to ovde nije slučaj. Svaki argument koji nudi objašnjenje i potkrepljuje tumačenje treba iskoristiti. S tim što prednost uvek imaju argumenti hineindichten, unutar pesme, ali ni one druge ne treba zanemariti, jer treba računati na umetničku nedoslednost namernu ili ne.
Analizirajući ovu Šantićevu pesmu objektivno i distancirano, nalazimo da Šantić nije bio nedosledan u korišćenju religioznih motiva i u odnosu prema Bogu. Ovakvom pesmom on je usložio odnos lirskog subjekta i Boga u srpskoj poeziji, jer je bez ustezanja pokazao i onu drugu stranu Božjeg lica-pravednu, ali i strašnu, jer kada bi samo ona postojala, mnogo ljudi koji su ogrejani Božjom milošću i ljubavlju, ne bi se nikada spasili.
Iako je stvarao pod uticajem narodne književnosti i starijih pisaca, iako nije imao stranih uzora (osim donekle Hajnea), Šantić pesmom Veče na školju ulazi u red modernih, velikih pisaca, makar zbog samo ove jedne pesme, koja na interesantan način pokazuje samu ogoljenu srž poezije.