/ Бит издаваштво

Реч уредника о “Умро сам у петак”

Бити добар и бити у добру често је супростављено једно другом.
Основна људска потреба би требала да буде умети помоћи себи и другима  да би постали носиоци и заједничари добра и истине. На прагу сусрета са добром и истином схватићемо како рече Његош "Да је све то некаква наука" И да наука као свака наука има своје дубине, висине, своје ширине и није је лако освојити и докучити. Као један својеврстан  пример борбе за освајање недокучивог имамо Старозаветног Јакова и библиску сцену где се он рве са Богом. Најзначајнији део те сцене је када Бог покушава да се истргне из Јаковљевог загрљаја а Јаков га силно држи и не жели да Га пусти. Богу успева тек из трећег пута да се ослободи и тада се обраћа Јакову речима: Зато што си био храбар и борио се са Богом и са људима Благословићу те и нећеш се више звати Јаков већ Израиљ и од твога ће семена настати велики народ. Овај пример нам даје једну јасну слику да када желимо да освојимо нешто што није лако освојити, поготову када је у питању животна наука о добру и о истини, потребно је да то добро и истину пригрлимо свим својим бићем и да будемо свесни да морамо имати неку врсту рвања. Рвање значи уложити све своје умне и физичке снаге и уз велики напор и концентрацију водити борбу све до тренутка освајања или усвајања добра и истине. Када је живот у питању наш највећи противник је незнање и безосећајност за добро и истину. Да би дошли до тачке освешћивања знања и осећања која нас буде за живот вечни потребна нам је реч која нам је дата од саме Суштине добра и истине. А то је реч Божија. Ова књига нас на један посредан и суптилан начин уводи у освешћивање и буђење онога што ми заправо и јесмо. Тј речју буди и васкрсава доброту и истину која већ постоји  у нама додирујући најнежније струне наше душе до мере рањивости и суза које то и потврђују.
 Сматрам да су човеку за живот и освајање Добра и Истине дате две велике силе. Прва сила је сила тишине а друга сила је сила речи. Прва је окарактерисана као злато, друга као сребро. Сила тишине има два правца деловања. Један правац у односу према себи а други правац у односу према другима. У односу према себи би значило да себе треба стишавати и утишати до мере потпуног самосагледавања. А у односу према другима утишавати и стишавати себе до те мере да се други као у мирном и тихом језеру могу огледати у нама и видети себе до мере потпуног самосагледавања.
Можда се о сили речи не размишља на овакав начин али реч има не мерљиву силу. Немамо случајно упозорење да ћемо за сваку   реч дати одговор у дан суда. Зашто? Пре свега зато што свака изговорена реч има силу и та изговорена реч почиње да живи у души онога коме смо је упутили. Ако је то реч истине, истином ћемо живети. Ако је то реч лажи, у лажи ћемо живети. Пуна снага речи по мом мишљењу је тада када је реч у стању да вас уведе у тишину живота. А ући у тишину живота значи имати поглед из перспективе  Небеске тишине којој је име Љубав. Овај роман нас управо на овакав начин уводи у причу. Реч му је у служби тишине. Писац успева да пробуди тишину у читаоцу. А тишина отвара нове хоризонте, до тада не познате и не слућене. Ради бољег разумевања прочитаћу песму
Проф Т. Поповића
                     
П Е С М А  Т И Ш И Н Е
 
Из тишине гром се рађа
из тишине реч извире
тихо ткање сан ми сатка
у тишину све увире.
 
Тишином се небо плави
тишином и цвет мирише
тишином се ту у трави
тихо вене и издише.
 
Тиху песму светлост пева
усред ноћи усред тмине
у тишини сунце згасне
и тишином снова сине.
 
О роману укратко: Роман нам даје слику главног јунака коме је дато да има сусрет са Небеским светом и који кроз реч Анђела добија јасан путоказ за даљи живот.
Међутим, главни јунак Наум, потискујући ту истину до самог заборава потискује и одриче се и речи која му је дата. Без те речи он се на животном путу губи и почиње да лута.
Лутајући тако по беспућу туђине он у тој борби страда, бива рањаван и сам рањава  друге. И тако из страдања у страдање све до тренутка буђења жеље да призове тај глас који спасава. А глас му долази из заборава.
Глас који долази из заборава је глас истине Божије која нам је дата кроз реч Божију.
Подсећање на слику Небеског света и Анђела имамо и код Његоша у Лучи Микрокозми где он тај сусрет човека и Анђела описује следећим речима:

”Љубопитство духе бесамртне,
Сројило је око мене кругом.
А погледи благи и проницни
Једнога се с мене не мицаху,
У њим сјаше света симпатија.

„О блажени сине Превјечнога“

Ја му рекох умилнијем гласом-
Што те моја судба занимава
Те ти знаке боженствено лице
Живом бригом за ме изражаваш?“

А подсећање на Небеску постојбину описује следећим речима:

Забораве  сан те обузео,
Те си прво блажено битије
И источник бесамртне среће,
Рајска поља, вјечито блаженство,
Животворни поглед створитеља
Заборави несрећној предала.

Видимо да Његош нашу несрећу везује за заборав.
А једини лек против заборава је реч и то не било која реч већ реч Божија која нам је дата кроз самога Господа Христа који је заправо Бог Реч.

Лука ка којој плови брод нашег живота је лука Бога Речи у Царству Бога Живога коме ћемо отићи у сусрет и то ће бити сусрет Бога речи и Наше речи. Наша сопствена реч ће нам бити судија. Као што рече Премудри Соломон: Живот и смрт у власти су језику.  Речју на крсту један је разбојник завршио у паклу. Речју се други нашао у Рају. Видимо да се и наш јунак Наум кроз реч  вратио у радост Господара свога. Лако је приметити да је и покајаног разбојника и нашег Наума спасила доброта и истина. Доброта и истина су препознале Бога у Богу. Доброта и истина су препознале грешника у грешнику. Доброта и истина су имале наду у спасење. И коначно. Опредељење ка добру и истини ће нас увести у пределе Царства вечне доброте, радости и мира а Сунце будућег незалазног дана на небу нашег вечног живота за све оне који су љубили добро и истину биће Лице Божије. Вечност ће бити једина мера довољна да се радујемо, славимо и наслађујемо  што се налазимо у присуству Незалазне Лепоте и Сладости Лица Божијег.

Хаџи Душан Милошевић,
уредник Бит издаваштва
www.bitizdavastvo.com