/ Književnost

PODAV (ciklus pesama)

MORE

Tiho govori nebo u nebu.
Da li se šapat guli iznad gorja?
Ili se reči zavađene grebu
u zapljusnutoj tajni mramorja sred morja.

A tajna, šta je? most do samosvesti,
kap u dnu bića kojim biće traje.
Sa tvoga dna do dna mene, vesti
ujedaju dane dana koji daje.

Dok se ne pretvorimo u ništa, tvoja pena,
iz besa rođena na plavoj usni,
skrivaće tajnu ko u crnom žena
osećanje koje treperi i gusni.

Samo u tvom oku vidim svoje oko,
zato razumem stene zašto riješ.
Za daljinu tajne od mene si duboko.
Da li kad si žedno samo sebe piješ?

Iako je skrivaš ti njom i treperiš,
taj šapat je vezan u lancima grom.
Nebom svojim stojiš, a stalno se seliš
zaljubljeno more u svoj brodolom.

JEZERO

Mnogi ti zlato iz kapljica kradu,
Tiho govori nebo u nebu,
Okrepi obalu, naudi gradu
u čijoj vilici jezici zebu.

Žuto nebo u dlan ti je stalo,
na liniji života večnost ti piše.
U telo ti se zarilo ralo
pocrnelih munja i kamene kiše.

Molitve ti tiho šapuću u nedra
razdrljana sjajnom i ravnom glatkoćom,
a ja u njima prepoznajem jedra
za dane večne obučene kratkoćom.

Znam da slutiš „sve što je konkretno
brzo se davi u svojoj nameni“.
Smisao je da jurimo nepokretno ‒
vatru u pepelu u svojoj zameni.

Da otkrijem ti lice ‒ to sam smer’o,
želeći da zlatom osjajim mi veru.
U tebi se ogledam, o, živo jezero,
da li i ti lice ogledaš u jezeru?

MOČVARA

U tebi je zakopan jauk. sivih dana
dlake sakupljaš u bradu.
Probaj da sunce bude ti hrana
Okrepi obalu naudi gradu.

Vihor gladni pronađi hlebu,
dok lelek sok slova u procep prska.
U svojim plućima napravi selbu,
pa će i trska da misli ko trska.

Žabe su bogate i ljube na mulje,
a na žabe ždralovi i rode.
Na koga ljube onda jegulje?
Prljava močvaro, od čiste vode.

Noga od kapi koje svojim zlatom
sijaju ko jasno izgovorena reč,
stoji nepokretna zaglibljena blatom,
dok ti se u grlu ugrlila kreč.

I ti potičeš od prirode sjajne
koju blatnjavi od čistote trebe.
Ti si daleko od najdublje tajne!
Ti si daleko od same sebe...

OKEAN

Ta tajna, šta je? što me celog
svakoga dana od samog sebe krije,
u zagrljaju promrzlog i vrelog
u kosti duše, u mesu simetrije.

Jedino ti mi pružaš nadu.
Vihor gladni pronađi hlebu,
Slepi dive, i voda nomadu,
ravno ogledalo talasastom nebu.

Tvoja duša ‒ snaga, ko reč u tišini
trbuhom modrim u svetove donje
silazi i leži u mokroj prašini,
a ka suncu diže mesa plave konje.

Zapljusnuta tajna tvojom belom rukom
zlatni pesak mene naslućuje. Gorim
u vilici vatre, izujedan bukom,
a nem kao i ti sa suncem govorim.

Da li će reči nekad da se vrate
jer ja sam po svetu i po nebu sejan.
Zeleni psi iz tvojih usta me prate,
ja sam strašno miran, miran ko okean.

POTOK

Da li put ili stranputicu sričeš
usnama providnim nikada oteklim?
Ne znaš tajnu, ali znaš da vičeš
da se nismo sabrali ni stekli.

Vičeš kletvom na nas o sabranju,
meka usta za tvrdu zavadu,
razasuto telo po kamenju i granju
Slepi dive i voda nomadu.

Daleka pučina samo sam ja
pa ne znam da li je svaki korak put.
U razapetom toku celina ti je sva,
misliš li da si vrlina ili blud?

Širiš svoje ruke, nadlaktice nemaš,
patrljcima grabiš tvrdoj zemlji leđa.
Kada bi znao da nemaš šta nemaš,
oblak pored sunca bio bi ti veđa.

U senci reka ostani da živiš,
senka je svetlost naslućenog mraka.
Nastavi sebi samom da se diviš,
neka reka možda postaće ti raka.

REKA

U mutnim venama tvojim teče
suza i znoj izgužvanog lica.
U pete ti se sakrilo veče,
a prsti izrasli u krila ptica.

Šake se tvoje same preobliče,
krilima nebu miluješ zvezde,
virom i valom šapućeš priče,
dok ti se ribe u prsima gnezde.

U mojoj glavi od vode žica,
Daleka pučina samo sam ja,
Traži, pogledaj, mene iz kapljica
zbir pojedinačnog celinu da.

Oko se tvoje kapima zamuti
kad sunce rukama telo ti dira,
svaki brzak tišinom zaćuti
u plaču tvoga vrtloga i vira.

Telo i čelo tvoji su i moji,
jer bežim uludo od svojih izvora,
a putevi koje nam budućnost kroji,
sve manje zavise od naših izbora.

BARA

I dalje ne znam tajnu bez koje
nisam što jesam i jesam što nisam.
Kao i ti puna svake boje
i ja sam nestalan, od neba otpisan.

Kriješ svoju plitkost, udvaraš se vetru,
zelenom il žutom, zavisi od bilja.
Reči prave tajne u svima se sretnu,
al obično tada okrnji se zbilja.

U dnu tvome nešto kriješ. Šta je
u tvom srcu od ledenih korica?
Tišina vaja talog koji laje,
Traži, pogledaj, mene iz kapljica.

Čoveka celog sabranja sva,
ne vidim u odrazu tvog nokta i vrata,
spolja šarena naličja dva
duginih boja i mrlja od blata.

Ponekad u tvome razbijenom staklu
od leda, kad vetar probudi se bos,
vidim parče tajne zgubljeno u paklu
oči bez kapaka, bez pregrade nos.

KIŠA

Poslednja kap modrih nebesa
tvoja je tajna - i nebo je od vode.
Krvav ispod kože od crnoga mesa
pitam se da li slepi slepe vode.

Da li sam zdanje ili duhu zgrada?
Sa suncem u kosti po mraku se mračim.
Uvek kao i ti samo dole padam,
upiće me zemlja koja nas sve znači.

Da li se tobom raspada visina?
U dno bežiš svega što se vidi.
Kolika su usta oblaku? Dubina
svega što postoji pred suncem zabridi.

Tvoj putkoz vodi od mreže ulica
Čoveka celog sabranja sva,
Snaži izvorište u nejasna lica,
jer kidaju nebo postojanja zla

Da li ćeš da padaš sa čela u vek,
izmrvljena tajno što se s vetrom boriš,
ili ćeš popiti i ti crni lek,
prestati nejasno u tajni da goriš?

KAP

Ovan bez rogova u tebi se krije,
a jelen urlikom prolama ti ime.
Sve što postoji, postoji jer pije
tvoje meko telo oseke i plime.

Celina svega zavisi od broja
tebe u svemu što bićem postoji.
U najmanjoj pčeli smisao je roja.
Da l se duša tvoja kapljicama broji?

Da li stvarno život oblicima daješ?
izlomljene kičme i vazduh je krt.
Ili je obmana da u svima traješ,
jer živeći svako zaslužuje smrt

Gola pred suncem leđa su ti sjajna,
a grudi satkane od mekih oštrica.
sitna u dubini izgubljena tajna
Snaži izvorište u nejasna lica.

Obala lanac vodi na most,
ali nikad ništa neće da premosti
žuti vosak sunca koji ti je kost,
u providnom telu koje jede kosti.

OGLEDALO VODE

Tiho govori nebo u nebu
Okrepi obalu naudi gradu
Vihor gladni pronađi hlebu
Slepi dive i voda nomadu

Daleka pučina samo sam ja
Traži pogledaj mene iz kapljica
Čoveka celog sabranja sva
Snaži izvorište u nejasna lica

Obala lanac vodi na most
premala je reč i grlo za kost

VODE OGLEDALO

Nebu u nebo govori Tiho
Gradu naudi obalu Okrepi
Hlebu pronađi gladni Vihor
Nomadu voda i dive Slepi

Ja sam samo pučina Daleka
Kapljica iz mene pogledaj Traži
Sva sabranja celoga Čoveka
Lica nejasna u izvorišta Snaži

Most na vodi lanac Obala
kost za grlo i reč je premala