/ Književnost

Planina (ciklus pesama)

PLANINO

Da li te bole ljubičaste ruke
dok nose visine i grle svanuća?
Šapućeš li vetru,pevaš li mu zvuke,
što bruje i drhte iz tvojih pluća?

Što ti se mrgodi modro čelo,
oko plavo uvek zvezde broji,
dok pevaš pticama nebesko opelo
svaki tvoj kamen tugom se znoji.

Slušaš urlik neba oblake mu lečiš,
planino,mučenice,ti patiš već dugo.
Koračaš ka suncu a na zemlji klečiš,
večnost da li si ili nešto drugo?

Pogled ti je nada dok Bogu se moliš,
šapat tihih reči odzvanja daleko.
Ponizno ćutiš a rečima voliš,
iz kamenih grudi izvire ti mleko.

Ja znam da slušam tvoj tihi plač,
da posećujem noću u oku tvom vrt.
Stariš li,planino,golica li te mač,
iza oblaka nekog čeka li te smrt?

NEBO

Da li poznaješ nečemu granice?
Koliko dubine u oči ti staje?
Znam da ne pišeš meni stranice,
al snaga tvoja u mojoj traje.

Ni ja nemam granice čvrste
u grehu koji proždrljivo laje.
Osetim ponekad tvoje modre prste,
jer snaga tvoja u mojoj traje.

Teško je prići usnama plavim,
leđa tvoja zvezdama sjaje.
Dok svesno svoje vrline davim,
snaga tvoja u mojoj traje.

Postelja tvoja mlečni je put,
sunce te svojim zracima daje,
Ja možda jesam propast i blud,
al snaga tvoja u mojoj traje.

Zato te molim ,oprosti,snago,
Moja se duša divljački kaje,
oprosti ,visino,što imam blago,
što snaga tvoja u mojoj traje.

LIVADO

I ti ležiš skoro nepomična
u svetu koji se oko tebe nateže
i baš u svemu meni si slična,
i moja nagost za tebe me veže.

Gole su tvoje ispresecane šake
vetar zavija kroz tvoja rebra.
Bežiš daljinom, a vučeš štake,
prosiš, a imaš potoke od srebra.

Da li šapućeš sunčevoj suši
kada te poljupcem osudi na grob?
Koliko travki nosiš na duši?
Da li si i sama nekome grob?

Možda te život nestrpljivo čeka
tvoje grehove odbrojava mnoge,
niz grudi ti lije potok cvetnog mleka,
iz kolena umor, jer slomila si noge.

Ćutiš i živiš skoro nepomična
u zuju pčela i hladu oblaka,
i baš u svemu meni si slična
korake meriš klecanjem štaka.

PEĆINO

Da li su moji odjeci u duši
eho koji se u tebi krije,
u boji mraka u hladnoj tmuši
zemlja zemlju izjeda i pije.

Oluje cvile praznim hodnikom
koji vodi svetlost u usta stene,
ideš za slepim kamenom vodnikom.
Vode te slepci kao i mene.

Čije urlike u ponoći slušaš?
Da li te svrbi čelo izborano?
Slepih miševa svojih se gnušaš,
iz slatkih voda ispijaš slano.

U tebe su sazdane reči molitve
isposnika koji svu večnost dišu.
Previše tupe su izoštrene britve
kojima vetrovi glavu ti brišu.

Slepa si odaja cele vaseljene,
mračne se sobe samo čine sivim,
zato valjda i podsećaš na mene
jer u mraku sopstvenog bića živim.