/ Blog

ПАЗИ КАКО УПОТРЕБЉАВАШ СВОЈЕ РЕЧИ, ГОВОР ЈЕ ДАР.

Идеја број 6
(ОДНОС ПРЕМА СЕБИ)

Објашњење:

Речи су једно од најјачих могућих оружја које човек може да има. Због тога треба бити веома пажљив са њима, као и са сваким оружјем. Уколико оштар мач не знате да користите и држите га за оштрицу уместо за дршку, можете се озбиљно озледити. Тако је и са речима, повреде су дубоке и болне, уколико употребљавате речи на погрешан начин. Говор је дар. Постоје манастири у којима монаси у току целог дана смеју да употребе само четири пет речи, на тај начин они показују драгоценост свега онога што се изговара.

Пример 1:

За време Декабристичког устанка руски цар Николај I, осудио је једног од вођа устанка Кондратија Рилијева на смрт вешањем. Када је дошао дан вешања и када је Рилијев са омчом око врата изгубио тло под ногама, услед његовог копрцања конопац се прекинуо и он је пао на земљу. У то време, тако нешто се сматрало Божјим знаком и вољом, па би тај, коме би се тако нешто десило, одмах добио помиловање. Уставши са земље, Рилијев је сав у модрицама, али схвативши да је спасао своју главу, гласно изговорио:„Ево како стоје ствари у Русији, ни конопац више не може да се направи како треба.“ Вест о неуспелом погубљењу гласник је веома брзо однео до цара. Бесан и изнервиран због таквог развоја догађаја, цар Николај I, одмах је почео да потписује помиловање. Чим је потписао, спустио је своје перо и помало разочарано упитао гласника „Да ли је Рилијев рекао нешто на ово чудо?“ „Велики царе,“ одговорио је гласник, „рекао је да у Русији ни конопац не може да се направи како треба“.
„У том случају“, одговори цар, цепајући помиловање „хајде да му покажемо супротно“.
Сутрадан је поновљено погубљење. Овога пута конопац се није прекинуо.

Пример 2

За време Другог светског рата у возу за Аушвиц налазили су сестра и брат. Неколико дана пре тога у вихору рата изгубили су оба родитеља. Девојчица је имала 15 година, а њен брат само 8. Воз је јурио кроз први сумрак, а у вагонима су се осећали страх и неизвесност. Девојчица је у једном тренутку приметила да је њен млађи братић изгубио обе ципеле. Изнервирано му је рекла: „Како можеш бити толико глуп! Како си смео да дозволиш да изгубиш ципеле!“ Брат ју је гледао крупним сузним очима и није јој ништа одговорио. После тога девојчица је заспала. Када се пробудила њеног брата није било у вагону. Никада га више није видела. Те речи су биле последње речи које је девојчица изговорила брату. Девојчица је преживела логор и све до своје смрти, у дубокој старости, присећала се ових речи и жалосно се кајала због њих. Недуго после те ноћи у возу, она се заклела да ће изговарати само оне речи које би јој могле бити последње у животу.

Пазимо како и које речи изговарамо. Уз помоћ речи можемо изградити велелепни живот, али и призвати смрт; од речи нам зависе односи са другим људима, али и однос према себи, па и целом животу.