/ Književnost

Огледаш се мени у дну као небеса у бунару- Јован Дучић (књижевна критика)

ЈОВАН ДУЧИЋ

Невидљиви преокрет у српској поезији

Оно што је заједничко за све људе, без обзира на културу и цивилизацију у којој живе, јесте напор да се одгонетне смисао човековог постојања. Човек је увек поклоник неке религије, па чак и онда када се изјашњава као атеиста. У том случају он је везан (religio) за унутрашњи систем правила и тумачења смисла сопственог постојања од којег чини своју религију. Сваки човек је више створен да верује него да зна.
Међутим, религија понекад неким људима није довољна да изразе своја осећања и мисли о смислу. Религија се не одређује према садашњем тренутку. Чак и када то чини, она садашњи тренутак посматра кроз призму вечности. Због тога она може привидно да ограничи човека у садашњем тренутку, да би му омогућила вечну слободу. Међутим, постоје људи који пуштају незадрживо своју мисао чак и у садашњем тренутку. Они пуштају своју мисао даље и шире од свих конкретних правила, преиспитујући себе и свет око себе. То су песници. Песник је онај човек који се не плаши да пусти своју мисао кроз вечност, кроз светове које још није упознао а које наслућује. Зато је сфера уметности у одређеном смислу шира од сфере религије, и то када је синхрона (везана за садашњи тренутак), а много ужа од ње када се посматра у односу на вечност. Јер песник призива вечност у садашњи тренутак и тако га јача, и издиже, и даје му смисао. Међутим, бесмислено би било призивати ограничени тренутак у вечност и тако је ограничавати. Зато је религија у оном другом смислу шира категорија од уметности.
Српска књижевност средњег века била је, да тако кажемо, религиозна књижевност. То значи да су се кроз књижевна дела односи између човека и Бога дефинисали као што се дефинишу у религији. Уствари, смисао дела која данас називамо књижевним није била њихова књижевна него религијска функција. Писци тих дела су првенствено хтели да она имају религијску природу, а тек на другом месту књижевну. То се види и по жанровима који су постојали у српској средњовековној књижевности: житија, акатисти, типици, црквена поезија итд. Однос између човека и Бога описиван у тим делима био је религијски строго одређен и неподесан за било какво преиспитивање. У српској средњовековној књижевности углавном није било места ни потребе било каквој сумњи или дилеми када се ради о тим односима. У позији барока, просветитељства (које код нас и није имало јако утемељење) и романтизма, однос између човека и Бога у поезији наслеђен је из средњег века, са малим изузецима. То значи да се ни у овим епохама дубље не преиспитује.
Преокрет у нашој књижевности доноси Јован Дучић. Дучић се не устручава да сумња и да верује у исто време, да преиспитује особености своје природе али и недостижног Божјег смисла. Међутим, његова поезија нема ''негативан'' однос према Богу, већ само тежи да тај однос потпуно разоткрије.
Сама чињеница да је Бог створио човека је зачуђујућа. Пре стварања човека (и анђела) у свету је била присутна само једна воља-воља Божја. Све се потчињавало Богу. Међутим, стварајући човека Бог се одрекао аутократије у свету; човек је призван да буде сатворац Богу, али би могао и да буде разрушитељ света. Бог ствара човека слободним иако зна да човек, пошто је слободан, може да се успротиви свом Творцу и да притом Бог неће моћи да га примора да се промени.
Управо је та слобода, која човеку даје могућност да он буде личност сама за себе, иницијална тачка од које Дучић креће у преиспитивању својих односа према Богу. Лирски субјекат у Дучићевој поезији је пре свега јака и стабилна личност свесна својих особина. И као такав он даје себи за право да подигне главу и да поставља питања:

''Дао си ми очи да ти видим дело
И слух Tвог гласа да напојен буде;
Но да целог века одричем те смело,
Примих дух мудраца, детета и луде.''

(Песме Богу II)

'' Са које се обале укрцах, о Силни,
У то јутро као у почетак спева?
И шта доприноси Твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева''

(Песме Богу I)

Песнички субјекат се више не задовољава чињеницом да он постоји. Он је слободан, па иако има очи да види Божје дело, он каже: ''но да целог века одричем те смело''. Управо та слобода му даје легитимитет да се не задовољи самим својим постојањем. Њега интересује због чега је он као човек потребан Богу:

''И шта доприноси Твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева

Чиме ће да оснажи хор којим Те славе
Мој слаби глас сумње; и чим да појача
Сјај сунаца што те непрекидно плаве
Жижак оног који у тмини корача.''

(Песме Богу I)

Он поставља питање, не смисла сопственог постојања из свог угла, него смисла човековог постојања из Божјег угла. Та врста преиспитивања заиста представља преокрет у српској књижевности, на који се мало обраћала пажња.
Анализирајући Дучићеве песме о Богу, Миодраг Павловић не увиђа ову врсту крупног преокрета. Павловић каже: ''Његове песме о Љубави, Смрти и Богу, у афористичком облику често употребљене као поенте у његовим песмама, делују наивно, патетично исказивање општих места рефлексивне поезије''. Напротив, Дучићеве мисли о Богу су далеко од општих места дотадашње српске књижевности. Уместо хвалоспеваног и молитвеног тона, који се може сматрати општим местом у поезији која говори о Богу, Дучић отвара трагичан потенцијал човековог положаја у свету, чија се трагика ослања на човеково незнање и обично наслућивање.

''А, Ти што сазда сунца и плод оранице
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.''

(Богу)

У односу између човека и Бога више не постоји само слепо прихватање и послушност. Песник, ослањајући се на своју слободу, на Божји део природе у себи, жели да разговара са Богом о тајнама које га муче. Тај однос се усложњава димензијама људске драме али и трагике, јер тајна остаје тајна, човеку није дато да је открије, па је он само наслућује. Дучић апострофира ту Слутњу и претвара је у људску коб али и судбину, казну али и награду, јер човек, ипак, слути о свом пореклу које је натприродно, Божанско:

'' Јер огледаш се мени у дну
Као небеса у бунару ''

(Побожна песма)
Дучићев лирски субјекат пролази кроз разне фазе у откривању природе своје личности пред Богом. Од свести о својој сићушности: мој атом бачен у сјај једног днева, мој слаби глас сумње, жижак насупрот сунцима; преко осећања равноправности у смелом постављању питања највишем Бићу: мој дух човеков откуд је и шта је/ Твој део или противност од Тебе/ јер треће нема... ; до осећања узвишености због блискости своје природе са природом Творца:

''Господ ме сеја цело време
И свуд сам нова реч и знамен-
У белом хлебу прво семе,
У тврђавама први камен.

Господ ме сеја прегрштима
Пољем што вечна сунца плаве,
Да будем Његов знак међ свима,
Његова златна труба славе.

Господ ме сеја целом шаком
У часу светлу и голему
Да будем јутро дану сваком
И Његов глас и кључ у свему.''
(Песма)

Дакле, цела ова динамика у односу између песника и Бога далеко је од ''наивног патетичног и општег тона'' у српској књижевности. Напротив, Дучић на одређени начин проблематизује и продубљује своје мисли о Богу што ће касније имати велики утицај на остале српске песнике у двадесетом веку.
Трагика и сложеност тих мисли најбоље су описани у следећој строфи:

''Јесмо ли као у исконске сате
Налик на Твоје обличје и данас,
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за Те''

(Човек говори Богу)

Разни проучаваоци Дучићеве поезије налазили су слабости у његовим метафизичким песмама, управо због неразумевања оквира у којима је песник писао. Због тог неразумевања они су били склони да тај део Дучићевог стваралаштва проглашавају слабијим. Миодраг Павловић ни у једном тренутку не анализира те Дучићеве песме, он једноставно изриче субјективну констатацију: ''песме које ја иначе не волим'' , и изрицањем таквог става сматра да нема потребе да анализира оно што не воли. Као да је за једну озбиљну књижевну анализу битно субјективно осећање или укус који има онај ко је, узгред буди речено, својевољно узео да анализира и то са озбиљним амбицијама, одређено књижевно дело. На тај начин Павловић без аргумената, пропушта да види огроман значај тих песама и својеврсни преокрет у српској поезији. Тај преокрет се односи и на општу универзалност Дучићеве метафизичке поезије. До Дучића српски песници, ако су славили Бога, славили су га искључиво као Срби, православци, у светлу своје културе и националности. Живорад Стојковић каже: ''У Дучићевим хришћанским мотивима нема чак ни далеког призвука Светосавља, а тако је гласно и просто очајнички било његово србовање, и то управо тада'', и то наводи као ману те поезије, не разумевајући, управо њену величину, преокрет који је таква поезија донела. Дучићеве песме о Богу су универзалне песме, које одражавају људску трагику, патње, питања, слутње, сумње, веру, а не национално схватање Бога. Меша Селимовић је тачно оценио овог песника, када је рекао: ''Дучићева велика заслуга је у томе што нас је увео у поетски свет савремене Европе, и што је проширио границе српске поезије.'
*

Анализа песме

Побожна песма

На чему зидам цркву, на чем?
На стени, песку или блату?
Личи ли страшни ангел с мачем
Судији моме или брату?

На мосту међу обалама,
Збуњен и крвав од свога ланца,
Кога ћу ноћас срести сама-
Убицу или доброг странца?

Господе, знам ти клицу чудну
У свем мом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну-
Као небеса у бунару.

Сенка је Твоја дан што зари
А а ја Те трагам у час сваки:
О, Боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари!

Хоћеш да сазнам духом холим
Све замке путем злим и правим,
Издајство друга којег волим,
И лаж у срећи коју славим.

Али ја стојим срца празна,
за сваку тајну зла и добра;
Руку је моју снашла казна
За плоде које и не побрах.

Искушитељу пун сам страха,
По беспућу и блату стида;
Смрзавам од Твог топлог даха,
У тми без свести, злу без вида.

Али сам невин јер ја страдам;
И чист јер чекам дан открића;
И новорађан јер се надам;
И пијан само од Твога пића!

Хулим у мисли коју родим,
А Тобом трепте моје струне;
Не видим пута којим ходим,
Али су очи Тебе пуне.

Песма је писана у првом лицу и конципирана је као преиспитивање сопствене природе. Први стихови су питања: На чему зидам цркву, на стени, песку или блату. Лирски субјекат преиспитује смисао свог живота кога поистовећује са црквом. Ово питање је директна алузија на библијску причу која говори о вредности и постојаности човека. Он је несигуран и пита се о вредности онога што је сам постигао, дакле у питању је лична перспектива. Та перспектива није ограничена, само на конкретан живот, на шта нам указуије реч црква која у себи садржи и епитете вечног, али и други део питања: Личи ли страшни ангел с мачем судији моме или брату?
Дакле лирски субјекат посматра свој ововремени живот као нешто што се непосредно одражава на свевремено, на други духовни свет. Питање о односу ''ангела с мачем'' и лирског субјекта директно зависи од првог дела питања и од тога да ли се црква живота гради на стени или блату.
Перспектива која се посматра само је благо назначена постојањем два њена епитета различита али не супротна. Ради се о ововременом и свевременом. Песник и даље остаје располућен између та два пола, на мосту међу обалама , и та његова располућеност тј. његов живот представља уствари мост између та два пола. Пол његовог садашњег живота непосредно ће одредити пол на коме ће он живети у вечности. Међутим, овде се потенцира једна веома важна чињеница, која даје димензију трагичности целој песми:

''Збуњен и крвав од свога ланца''

Човек је у овом животу везан. Дакле, он је онемогућен да слободно живи. Поставља се питање природе ланца који везује човека. Да ли је то ланац који везује човека да би га заштитио од провалија и амбиса, или је то ланац који га спутава и одузима му Богом дану слободу. Човек се бори против ланца, покушава да се отргне од њега и на њему остаје крвав траг. Ситуација је у суштини трагична. У првом случају човек ослобађајући се ланца, постаје незаштићен и неслободан. Он губи заштиту која га је онемогућавала да буде привидно слободан, а, уствари, роб својих нагона, страсти, порока, провалија и амбиса у које ће посрљати. Он ће ослобађајући се постати убица; убица смисла или убица своје слободе, свакако убица себе.
У другом случају ланац је оков који спутава, који не дозвољава човеку да напредује и да се самоостварује, али ипак ланац је прирођен и нормалан човеку, јер је човек ипак ограничено биће, тако да би се ослобађањем човек осетио слободним али и странцем , јер је навикао да живи само на дужини свог ланца а не и на другим местима.
Трагедија човекове позиције је у томе што он зна да ланац постоји и да је ослобођење од њега крваво, али не зна његову праву сврху. Због тога се песник пита:

''На месту међу обалама
Збуњен и крвав од свога ланца,
Кога ћу ноћас срести сам-
Убицу или доброг странца''

Откривање решења целе тргичности човекове позиције, не може се, наравно, крити у свеиспитаном, ововременом, зато песник потпуно шири перспективу својих трагања и прелази у другу страну свевременог, обраћајући се Господу: Господе знам ти клицу чудну. Међутим, то обраћање није понизно тражење решења за нерешиву ситуацију. То је обраћање којим се стреми откривању смисла свевременог, јер је само то решење за ововремено: јер огледаш се мени у дну као небеса у бунару. Дакле, ова слика је симетрија не потпуна али аутентична. Као што се бескрајна, велика, висока небеса огледају у ограниченом, малом, али дубоком бунару, тако се свевремено огледа у ограниченом ововременом, и тако се бескрајни, несазнатљиви Господ огледа у ситном, само привидно сазнатљивом човеку.
Тон песме се после откривања ове спасоносне истине нагло мења, иако ће питања, сумње и слутње и даље остати, постоји нада да ће смисао некада постати откривен. Од уздржаног, несигурног тона испресецаног дилемама и питањима у прве две строфе, од четврте строфе глас постаје гласнији, дистанца мања, а блискост два пола увећана:

''Сенка је Твоја дан што зари
А ја те трагам у час сваки,
О, Боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари.''

Иако је та различитост Бога у свакој различитој ствари и Његова неједнакост (али никако неправедност, јер то двоје не искључују једно друго) нешто што је узрок да ововремено не схвати оно што је свевремено, ипак је познат узрок несхватању, и то ублажава безизлазност трагичне позиције.
Полако, лирски субјекат улази у срж и одгонета толико пута постављану загонетку о пореклу зла у свету. Оно постоји и некада кажњава и добре и праведне људе. Поставља се питање смисла свега, и песник налази одговор: хоћеш да сазнам духом холим / све замке путем злим и правим. Дакле, човек мора да сазна својим духом замке и на злом и на правом путу, јер то хоће Бог. А оно што хоће Бог хоће и човек, свесно или несвесно, јер се у његовој природи огледа Божја природа, као ''небеса у бунару''.
Међутим, сазнавање замки није једноставна ни лака ствар за човека, али то је управо трагика његове позиције у свету и свемиру. Опет имамо наглашену димензију трагике која се повећава. Човек поново постаје трагично биће због друге ситуације у којој се налази. Сада није више у питању незнање, сада је у питању трпљење:

''Издајство друга кога волим
и лаж у срећи коју славим''
трагедија доживљава своју кулминацију, јер се ради о издајству онога који се воли; и о лажи у ономе што мислимо да је срећа. Песма поново постаје напета до пуцања и песник тежи лаганом опуштању и растерећењу:

''Али ја стојим срца празна
За сваку тајну зла и добра.
Руку је моју снашла казна
за плоде које и не побрах.''

Песник је ипак у стању да празног срца тј. равнодушно поднесе сваку тајну зла и добра. У стању је да поднесе и казну коју не заслужује, веше него казну која би му била праведно досуђена, јер он већ одавно (од прве строфе) не посматра свет и живот само из ововременог угла.
Међутим, трагичност на коју је осуђен човек никако не престаје. После сваког разрешења ситуације, проналажења прихватљивог смисла, после сваког савладаног степеника појављује се још један степеник чију препреку треба савладати и чији трагични потенцијал треба решити.:

''Искушитељу пун сам страха
По беспућу и блату стида.
Смрзавам од Твог топлог даха
У тми без свести, злу без вида''

Носилац трагичног потенцијала сада постаје однос између човека и Бога тј. између човека и Оног што се огледа у њему. Песник је пун страха, не више због тога што не зна тајну због које мора да трпи, нити због тога што не може да трпи, него због тога што трба да трпи казну од Онога Искушитеља са којим жели да се поистовети, кога воли и због кога је у стању да све остале трагичне потенцијале разреши и прихвати. Ако човек прима од Бога искушења, његов живот постаје ''блато стида'' и ''беспуће'', јер онда нестаје, не смисао, него конкретни лични смисао и свест да прави смисао и даље постоји.
Дучић доследно остварује композицију појачавања и смањивања интезитета трагичних потенцијала и на тај начин даје песми општи динамички тон и ставља је далеко од статичног, јер потенцира постављајући и решавајући различите проблеме, њен развој. Развијајући ту динамику, песник симболично приказује и променљивост и динамику живота онога који се не задовољава само пуким постојањем него жели да спозна смисао постојања. У осмој строфи опет долази до ублажавања трагичности:

''Али сам невин, јер ја страдам;
И чист јер чекам дан открића,
И новорађан јер се надам...''

Опет доминира разрешење дилеме, изражено оптимистичким нијансама које подражавају постојање смисла. Лирски субјекат је невин и има свест о својој чистоти. Моменат страдања овде више не игра никакву трагичку улогу. Акценат је на свести о невиности због које страдање губи значај. Други стих је потпуни кључ. Песнички субјекат чека дан открића и због тог дана је у стању да истрпи своју трагичну позицију, која престаје бити трагична. Она је само непријатна јер у себи не садржи компоненту знања, али због тога садржи компоненту ''наде'' у долазак ''дана открића'' који се чека. Човек без те наде има погрешан, апсурдан и бесмислени живот а са њом он постаје новорађан.
Међутим, оно што је узвишеније од невиности, чистоте и наде и од самог дана открића који даје смисао ововременом животу јесте сам Творац, који се не налази само у слутњи и чекању тог дана открића. Он је без обзира на ововремено незнање присутан и у ововременом. Његово присуство, иако се не открива непосредним рациом, итекако се осећа. И то осећање је осећање заноса, непресушне среће, осећање одређене екстазе: и пијан само од Твога пића.
После оваквог растерећења трагичног потенцијала, он се не губи, него се, напротив, опет појављује, јер човек је у ововременом ипак трагично биће: хулим у мисли коју родим; не видим пута којим ходим. Међутим у истој строфи, која је завршетак песме, потврђује се истина која се само наслућивала и прихвата се као реална чињеница и непобитни факат: а Тобом трепте моје струне; али су очи Тебе пуне. Песник открива нераскидиву везу човека и Бога, и та нераскидивост је без обзира на ''хулу у мислима'' или скривеност ''пута'', оно што даје смисао људском бићу да буде оно што јесте (а Тобом трепте моје струне).

Човекова окренутост Богу и свест о неопходности окретања у том смеру коју је Дучић на тако изванредан начин исказао већа је молитва и химна од конкретне молитве и химне (као жанрова) и због тога је Дучић песник јаке снаге. Песник који је на тих начин донео велики преокрет у српској поезији, и то не само на плану метафизике, него пре свега и на плану форме и разноликости тема и мотива које је уносио у нашу поезију.