/ Književnost

Obezrečeno Kosovo (ciklus pesama)

1

Raspeto Kosovo na krstu od zlata
pratilo je stope svojih vidovnjaka.
Danas sa stenom oko tankog vrata
broji trideset skupih srebrnjaka.

Vođe su ga omčom o jezik obesili,
a sada traže da mu čuju reči,
od dana, krvi i suza umesili
senku koja podnebesje senči.

Ugasili kandila i plamove,
u pećine spustili nebesa.
oborili nebo, prodali hramove,

svuda se razjapila usta zla i besa.
Kosovo je obraz okrenulo Judi
Sad samo naslućuje obličje nebesa.

2

Sad samo naslućuje obličje nebesa,
oblaci se kriju u maglenoj boji.
Pod jednim hrastom usred zemljotresa
Kosovo gromove priziva da doji.

I u hrastu, stubu nebeskih livada,
traži zaklon za išibano lice,
za potoke i njive, razbežana stada,
vodenice, ambare i svoje košnice.

Nebom izad glave, zemljom pod stopama
za krošnju hrasta grčevito se hvata
Vraća starputice novim nogama

i briše za sobom stranputice blata.
Razbijenim okom ko na dlanu vidi ‒
otvorene dveri, zatvorena vrata.

3

Otvorene dveri, zatvorena vrata ‒
Zemlja se ko žena u trenutku nećka,
otkriva lagano žutu kožu vrata,
puna je klasova njena gola plećka.

Nebo svojim zrakom strmoglav se sjuri
u dolini kvasi svoje telo suvo.
Dok niz belu nogu Lab polako curi
Miriše na zemlju teme, dojka, uvo.

Beli oblak devojku po šumama lovi.
Vetar je u krošnji omamljen od plesa.
Iz daljine pesmu pevaju svatovi.

Nebo u steni svoj lik isklesa.
Talasima klasja zapljuskuje zrake
Srbija, kost bez svoga mesa.

4

Srbija, kost bez svoga mesa,
bez korena drvo, bez stabla grana,
nebo bez sunca, šuma bez lesa,
potok bez izvora, prostor bez strana.

Čudni su sudbine snažni igrokazi.
Kuća ostaje bez svoga krova.
Slomljeni svi su naši zemljokazi
hleb je bez kore, a reč bez slova.

Vihor bespuća sa nama se mazi,
Svlači smernice. One su gole.
Odsečeni tabani...a mora da se gazi...

Da li zgnječeni koraci bole?
Srbija jeca i gleda u Kosovo,
nebo je jedino ovde dole

5

Nebo je jedino ovde dole
pa sunce izlazi iz bara i reka.
Posle susreta ljubavi gole
Metohija prsten s visina čeka.

Vetrovi mrse livadske uvojke,
vazduh je opijen, prezreo a mlad.
Mleko nadolazi u suve dojke
i drvo ponovo rađa svoj hlad

Za jaku krvavu pupčanu vrpcu
svetle oštrice Hristovog mača.
Suze zalivaju hrastove u srcu

U punim grudima mleko se ojača
Kosovo temenom iskače kroz prozor
Gračanica lije sonete plača.

6

Gračanica lije sonete plača,
Patrijaršija zidove tamjanom kadi,
Ljeviška slomljene kosti glača
I spaljenu šaku iz pepela vadi.

Dečani broje, svečano ćute,
Slomili zube vremenu, pa traju,
svojim freskama život zaslute,
kleče na zemlji, ka nebu koračaju.

Iz njiva rastu kolena i kosti
a iz njih krila, lepet sokole.
Kosovo puteve nalazi i mosti

močvare, jaruge i jame ohole.
Bičuje krvnik telo i kida,
stradanja ne mogu da zabole.

7

Stradanja ne mogu da zabole,
ni koplja zarivena u rebra i pluća.
Duše koje se sa nebom vole
gledaju same svoja vaskrsnuća.

Noževi nikada nisu mogli
nevinom krvlju da zidaju dvor.
Pa zgazi Kosovo, udri ga, odmogni
dok ti popeva demona hor.

Pod oružjem stoje nebeske vojske,
nećeš čuti ni suzu od plača,
pa jedi mu meso, i krv istoči,

Nek ti je njegova koska pogača.
Duša Kosova sveta je Crkva,
što više strada ona je jača.

8

Što više strada ona je jača
i veća, kad je vode na strelište ‒
vera ko zrno iz Ruke Sejača
što pada na njivu, kamen i grobište.

I ništa svetije od toga braka
vere i duše, zrna i sita.
U molitvi ‒ u kolevku procveta raka
života gladna i smrti sita.

Kad prsti molitve obgrle dušu
nebo i stradalnik počnu da liče.
Oaza u pustinji ne vidi sušu,

sve što voli Gospoda kliče.
U urliku munja, slavuja i guja,
kliče Kosovo molitvu sriče.

9

Kliče Kosovo, molitvu sriče,
daleko od tuđih para i pazara,
i najmanje zrno ka nebu se miče
ljubi tragove Svetoga Lazara.

Suzama slepih kralja, kaluđera
Presvetoj Majci zidaju se dvori.
Tvrđava kosovska, Hristova vera,
u duši nebom svitanje zori.

Čopor se vukova u šumi krije,
izgubljena ovca uplašeno bleji.
Ispijaju cvetove, gušteri i zmije,

i piju boje krhkoj orhideji.
Kosovo danas hrastovo je stablo,
a lome ga Rimljani i Fariseji.

10

A lome ga Rimljani i Fariseji.
Izdresirani psi tragači ga love,
za svetinju ne znaju nemi Sadukeji,
jezikom slova svetlosti ne slove.

A svaka stopa stopila se zlatom.
Zemlja zalivena zujem arhangela.
Nema ko uzima, već kome je dato,
rečima samo potkivaju se dela

Čupaju čokot, trguju nebom,
svojim lažima javno se diče,
opijaju vinom, gađaju hlebom,

jezik je sužanj obezrečene priče.
S demonskim zubima u svome srcu
na svojoj Golgoti Evropa riče.

11

Na svojoj Golgoti Evropa riče,
na Kosovu je raspinju i biju,
pod krstom svojim teško se miče
a njena deca podižu džamiju.

Na metohu Evropa pase gorak pelen
i u čičku vidi mirišljavo cveće.
Za opečen vid potreban je melem
za napuklu nadu vrelo čiste sreće.

Na nebu orlovi lome svoja krila,
poklanja se soko zakržljaloj kreji,
debela čoja nekima je svila,

korov se širi u urednoj leji.
Evropa suze nevidljive plače
nazire kraj svojoj epopeji.

12

Nazire kraj svojoj epopeji
grbavi knez zemlje koji rikom peva.
U njegovu slavu pišu se eseji,
a žvalavi ambis pod nogama zeva.

Sa daždevnjakom u ustima palaca
krunisan bundevom sikće i rije,
I svoje seme po njivama baca
Iz njega se legu crvi i zmije.

A celo Kosovo u Hristovom ruhu
Plugom se ore u pogrešnoj vrsti.
Uzalud podižu na njega ruku,

Uzalud. Zlatno lišće se ne brsti.
Šire se do neba mlada nova krila,
Ruci Metohije slomljeni su prsti.

13

Ruci Metohije slomljeni su prsti
A šake iščupane, izgrebane veđe.
Spaljeni livadski zakosi gusti,
Poplavelo telo obučeno u međe.

Etnina lava niz telo se lije,
Tiha krv ponornica laje.
Otrovne cvile u ustima škorpije
i uši zaklane ne čuju vapaje.

Kosovu kidaju pršljene kičme,
Od plača neba zemlja opusti
Suze iz duplji nisu obične

Obećan spas svaka suza zausti.
Višnjoj Bogorodici ubijaju sina
Ona se tiho pred oltarom krsti.

14

Ona se tiho pred oltarom krsti,
uzmiče strašljivo ponoćna tama.
U belo oblače svetlosti prsti
ranjene prsi presvetog hrama.

I liju s oltara potoci srebra
visina se poslušno ka nebu penje,
vade se koplja iz krvavog rebra
i sveto postaje hladno kamenje.

Tamjan se širi zbog molitve Majke
otvaraju se nebeska Carska vrata.
Sve se spasava u suzi Bogomajke

i anđela nebeskog, čovekovog brata.
Svetlim licem ka Gospodu gleda,
raspeto Kosovo na krstu od zlata.

15

Raspeto Kosovo na krstu od zlata
Sad samo naslućuje obličje nebesa.
Otvorene dveri, zatvorena vrata,
Srbija kost bez svoga mesa.

Nebo je jedino ovde dole
Gračanica lije sonete plača,
stradanja ne mogu da zabole
što više strada ona je jača.

Kliče Kosovo molitvu sriče
a lome ga Rimljani i Fariseji,
na svojoj Golgoti Evropa riče

nazire kraj svojoj epopeji.
Ruci Metohije slomljeni su prsti
a ona se tiho pred oltarom krsti.