/ Blog

НИКАДА НЕ ПОТЦЕЊУЈ НИЈЕДНОГ ЧОВЕКА

Идеја број 18
(ОДНОС ПРЕМА ДРУГИМА)

Објашњење:

Неким људима се догађа да потцене човека који је, посматран из уобичајене перспективе, по својим слабостима или лошим животним околностима, дозволио себи да се спусти испод људског достојанства. Просјак на улици, бескућник, алкохоличар, наркоман, или просто слабић, веома често изазивају такве реакције код неких људи. Таквим потцењивачким реакцијама често су изложени и они на нижој друштвеној лествици или они који имају мањи чин или су подређени у компанијама у којима раде. Међутим, никада не треба да заборавимо да је сваки човек јединствено и непоновљиво биће. Никада пре и никада више до краја света, неће се појавити такав човек. Дакле, сваки човек је уникат, а уникати су најскупљи и највреднији на свету.

Пример:

У српској војсци у Првом балканском рату налазио се капетан Никола Јанковић. То је био човек војног кова, педантан, уредан, марљив и амбициозан. Имао је жељу да постане високи официр и сан да се о његовим подвизима учи на војним академијама широм Европе.
У његовој чети, војску је као трубач служио и један Ром из Лесковца. Његово име је било Ахмед Адемовић. Капетан Јанковић је имао нарочито потцењивачки и негативан став према неугледном трубачу. Стално га је гледао са висине, није желео ни да му се обраћа, а често је коментарисао да је Ахмед брука за њихову чету. Иако није имао стварних разлога за такве коментаре, нешто га је нарочито иритирало код трубача. Јанковић му се чак једном и обратио „Треба бити војник, храбар и частан, а не трубач који иза свих бораца дува у инструмент док остали лију своју крв на бојишту“. Ахмед га је постиђен само погледао крупним очима у којима је била нека необјашњива туга.
У октобру 1912. године Јанковићева и Адемовићева чета нашла се у великом окршају са турском војском у Кумановској битки. Тог октобарског јутра било је магловито и извиђање није било могуће. Због грешке у процени главне команде српске војске, и због немогућности извиђања, надмоћној и бројнијој турској војсци одолевала је само Дунавска дивизија у којој су били Јанковић и Адемовић. Командант турске војске Зеки паша одлучио је да је одсудни тренутак дошао, и дао је све на силовит напад, надајући се да ће однети победу за један дан. Разбијена српска војска све је више слабила и њен коначни слом висио је у ваздуху. Када је видео како његови другови падају у борби, Ахмед се тргнуо и одлучио на невероватан потез. Преко своје униформе је обукао фес и кафтан мртвог турског војника, и кроз густу маглу провукао се иза линије турске војске. Тада је храбро и гласно одсвирао по слуху, турску мелодију за повлачење. У турској војсци је настала конфузија. Збуњена турска војска која је у том тренутку била у силовитом налету, почела је да се повлачи, а Ахмед се хитро вратио на српску страну и тада још гласније и полетније одсвирао српску мелодију за јуриш. Турска војска је била разбијена јуришом Дунавске дивизије. Пораз је био страховит. Кумановска битка била је прва победа српске војске у Првом балканском рату. Ахмедов подвиг је био један од кључних фактора за српску победу у овој битки. Ахмед Адемовић је за овај подвиг одликован Карађорђевом звездом са мачевима, а његов поступак из ове битке изучавао се у француским и руским војним академијама као позитиван пример храбрости обичног војника.
Капетан Јанковић никада није постао виши официр, и о њему се није учило на европским војним академијама. Ипак, Јанковић је после Кумановске битке схватио да се сила и снага човека мере нечим што је дубоко у бићу и што није видљиво људском оку. Од те битке више ниједног човека никада није потценио, а о Ахмеду је причао са поносом као о хероју са којим се борио у Првом балканском рату.