/ Književnost

Moj svet me gleda, V.P.Dis (književna kritika)

Šta je o poeziji mislio, svojoj ili tuđoj, domaćoj ili stranoj, sasvim je neizvesno. Čak ne znamo, kako je već neko primetio, ni šta je bila njegova lektira, na osnovu koje bi se moglo pouzdanije suditi o mogućim ''dodirima'', ''podsticajima'', i ''uticajima''. Vladislav Petković Dis kao da nije živeo pre sto, nego pre hiljadu godina. Kao da se pojavio iz nirvane ili se možda, u nirvani samo na trenutak probudio i zatim ponovo potonuo. Svi pesnici, njegovi savremenici, Rakić, Dučić, Šantić, Pandurović, osim u pesmama, ostavljali su svoj trag u svojim prikazima, člancima ili u rečenicama onih koji su ih opisivali i pisali o njima. Jedino se o Disu i o njegovim pogledima na poeziju malo zna. Malo se zna i o njegovim pogledima na stvaran život, jer je on kroz pesme više govorio o iracionalnoj strani života, i o smrti.
Dakle, Dis je jedna jedinstvena, neponovljiva ličnost u srpskoj književnosti. Sama njegova pojava, i još više, njegova poezija, naglašava i govori o nekom različitom Disovom poreklu, u odnosu na ostale pesnike srpske moderne. Već njegov nadimak- Dis, iako je direktna veza u srpskoj nauci o književnosti negirana, asocira na Danteov užareni grad-Dis, iz Božanstvene komedije, tačnije iz Pakla. Na osnovu toga, mogli bismo zajedno sa Andrićevim Gojom zaključiti o paklenom, demonskom poreklu umetnika.
Još jedna činjenica bi nas mogla odvesti u tom smeru. A to je naizgled neverovatan slučaj koincidencije u Disovom životu. Vladislav Petković je 1911. godine objavio zbirku pesama Utopljene duše, i kao što je poznato, i sam se utopio u vodama Jonskog mora, nekoliko godina posle toga. Problem je samo u jednom. Koincidencija ne postoji. Slučajnost je suviše savršena da bi se događala kao neki slepi slučaj. Isidora Sekulić bi rekla da je Dis ''ukleti pesnik''. Šta to ustvari znači? Da li je umetnička priroda determinisana svojom budućnošću. Ako jeste, poezija bi trebalo da bude fatalistička. Ima i takvih primera, i kod nas, i u nekim drugim književnostima. Međutim, Disova poezija nije fatalistička. Neko bi rekao da je nihilistička, ali ona je to samo na prvi pogled, ako se površno posmatra. Poznato je da je više pesnika kroz istoriju doživljavalo sudbinu, najčešće tragičnu, koju su prethodno opisali u svojim delima, ne znajući, ali na neki način, naslućujući svoju budućnost. Puškin je opisao sopstvenu smrt u dvoboju, u Evgeniju Onjeginu, opisujući pogibiju mladog pesnika Lenskog. Edgar Alan Po, izdahnuo je na ivici zdravog razuma- stanja koje je često opisivao u svojim delima. U istoriji književnosti poznat je i primer mladog nemačkog avangardnog pesnika, koji je u pesmi opisao poslednje trenutke čoveka koji se udavio u jezeru. Desilo se da je on posle izvesnog vremena hodao zaleđenim jezerom i propao kroz led. Našli su ga u proleće. Mrtvog. Pacovi su u njegovoj kosi napravili gnezdo.
Dakle, da li je Dis bio ukleti pesnik? Tragičan junak koji je uspeo da anticipira način svoje smrti i da doslovno proživi život koji je je potpuno izjednačen sa poezijom koju je pisao. Reći ćemo metonimijski: živeo je svoju pesmu i drugačije nije ni mogao da završi i da je hteo. Međutim, za takvu pretpostavku nije dovoljno to što se njegova zbirka zove Utopljene duše, i što se on, sticajem nesrećnih okolnosti utopio bez imalo svoje volje. Bez pristanka na takvu smrt.
Odgovor se krije u Disovom umetničkom poreklu. Ali ne u demonskom poreklu, kako je Andrić to čuo u razgovoru sa Gojom, nego u lično njegovom, disovskom, poreklu koje je metafizičko. Kroz celu Disovu poeziju, glavnu liniju ne čini nihilizam, niti je to krajnja tačka njegovog pesničkog dometa, kao što je to bilo kod Rakića. Dis uspeva da nadiđe nihilizam, da ga iscrpi i poništi u njegovoj egzistencijalnoj nemogućnosti. Glavna linija njegove poezije oslonjena je na metafizičko poreklo o kome, iako se o Disu srazmerno dosta pisalo, nije bilo dovoljno reči.
Šta ustvari znači to Disovo metafizičko poreklo?
Ako iz bliza, i malo detaljnije, osmotrimo Disovu poeziju, moguće je da ćemo razbiti neke klišee koji postoje kada je u pitanju Vladislav Petković.
Kao prvo, u svim analizama o ovom pesniku ističe se njegova neumešnost, nefluentnost, izvesni estetički incident koji do tada nije tako konstantno pratio nijednog našeg pesnika. Osvrnimo se samo kroz neke književne kritike o Disu:

Jovan Skerlić: ''Kakav je on kada ne podražava, koliko je malo kod njega talenta, kako su mu osećanja banalna i prozaična, a jezik siromašan i starinski.''

Velibor Gligorić: ''Disova poezija nije artistička u smislu izrade stila, plastike, boja i milozvučnosti. Njegov pesimizam nije rađen estetskim sredstvima.''

Zoran Mišić: ''Ti stihovi koji otkrivaju drugu, svetlu stranu njegove poetske ličnosti, ne mogu se zaobići, ma koliko bili nevešti i nedorađeni.''

Novica Petković: ''Niko dosad nije hvalio Disovu pesničku umešnost. Ni mi nećemo moći.''

Predrag Palavestra: ''Kod Disa ne vlada red ni u sintaksi ni u prozodiji.''

Ipak, da li je sve to zaista tako? Da li je moguće da su Disovi kritičari u nečemu pogrešili?
Kada govorimo o formi u poeziji, dakle, o umešnosti u sastavljanju pesama (za trenutak ćemo zanemariti semantičku ravan), treba imati u vidu da mnoge književno-naučne teorije govore da od korišćenja, pre svega, estetičkih sredstava zavisi i vrednost poezije. Interesantno je osvrnuti se na formu kod Disa i estetske kriterijume, koji po mnogim kritičarima, kad se radi o formi, ne postoje, (''njegov pesimizam nije rađen estetskim sredstvima'').
Ako podignemo svoj pogled sa pojedinačnih stihova i strofa, sa pojedinačnih pesama, na celu Disovu poeziju, tačnije na najvrednije njegovo delo, zbirku pesama Utopljene duše iz 1911. godine, iznenadićemo se zapaženim. Uvidećemo ne samo izvanrednu umešnost u građenju kompozicije zbirke, nego i jasno, do detalja osmišljenu, veštu i dorađenu formu cele zbirke pesama. Utopljene duše on je pažljivo, artistički sastavio. Pesme je razvrstao u četiri grupe naslovljene: 1.Kuća mraka 2.Umrli dani 3.Tišine 4.Nedovršene reči.
Već u ovakvoj strukturi zbirke vidi se uticaj Disovog umetničkog metafizičkog porekla o kome govorimo. Da razjasnimo. Granice Disovog života i njegove poezije, kao što smo već videli zaista su isprepletane. Iako nam nije cilj da na pozitivistički način tumačimo poeziju, tu činjenicu osvedočenu i potvrđenu samom pesnikovom smrću, uzimamo u obzir, jer ona naslućuje mešanje fiktivnog i realnog; poetskog i stvarnog; nadegzistencijalnog i egzistencijalnog i na taj način otvara nove vidike u tumačenju Disove poezije. Od suštinske važnosti je da je Dis (sada govorimo samo o njegovom stvaralaštvu) bio svestan svoga porekla pre rođenja, o čemu nam govori prvi stih prve pesme u njegovoj zbirci. Odabrano mesto da se iskaže ova činjenica, naravno nije slučajno. Početak pesme a naročito početak zbirke ima veoma veliku funkcionalnu vrednost (kao i kraj) jer se njime ističe ono što je izuzetno bitno za pesnika. Kod Disa taj početni stih glasi:

''To je onaj život, gde sam pao i ja.''

Iz ovog stiha zaključujemo da je lirski subjekat svestan svog porekla pre rođenja. On je pao u život. To znači dve stvari. Prvo, da je postojao i pre rođenja, jer ako nije postojao, ako ga nije bilo, nije mogao ni da padne. I drugo, ako je pao u život, to znači da je pre pada živeo na izvesnoj visini. Jasno je da ovde ne govorimo o fizičkim, već o vrednosnim kategorijama visine i pada. Mećutim, Dis nije od tog svog pesničkog znanja pravio religijski ili filosofski sistem, kako je činio Njegoš u Luči mikrokosma, ili Rakić koji istom sintagmom (sintagmom pada) opisuje svoje rođenje i na taj način opravdava svoj fatalizam u stvaranju. Dis je , jednostavno svestan tog svog pesničkog porekla, preneo deo svojih predestiniranih osobina u ovaj život, i od tog života pravio poeziju, a svoj prostor fizički i duhovni mešao i preplitao sa fiktivnim, ali u podsvesti veoma realističnim, metafizičkim prostorom. Drugim rečima, sve što je video i opisivao on je, slično Platonu i njegovoj teoriji ideja, dekodirao u metafizičke, iracionalne, nadracionalne slike. Zbog toga mu je i bilo moguće da vidi Nirvanu i da neegzistirajuće pretoči u ono što egzistira. Naravno, u ovom slučaju proces kodiranja i dekodiranja išao je u suprotnom smeru.
Sličan proces zastupljen je u Disovom stvaralaštvu. Proces davanja ovozemaljskog reda i poretka metafizčkim i irealnim slikama, osećanjima, idejama i motivima da bi mogli da postoje, ne u pesniku- jer za njihovo unutrašnje postojanje u njemu dovoljna je priroda njegove ličnosti- nego u poeziji koja nameće izraz i onome neizrazivom. To vidimo u savršenoj formi njegove zbirke pesama. Iracionalno tkivo njegovog talenta ustrojilo se na način realističan. Dakle, ovde imamo delovanje spoljašnjih okvira na neizrazive unutrašnje impulse. Prostor pesničke zbirke podeljen je na četiri dela, kao što je i fizički prostor podeljen na četiri strane. Kao što imamo Istok-Zapad i Jug-Sever, tako i u Utopljenim dušama koje predstavljaju umetnički ovaploćen prostor, otelotvoren u reči, imamo:

1.Kuću mraka kao istok
2.Umrle dane kao zapad
3.Tišine kao jug
4.Nedovršene reči kao sever

Poistovećivanje prvog ciklusa pesama Kuća mraka sa istokom samo naizgled izgleda nemoguće. Istok je simbol za početak, jer se na toj strani rađa sunce i svetlost, i na toj strani prostora počinje dan. Upravo i ovim ciklusom započinje zbirka, i on je prvi koji rađa i iznosi motive, koji će se kroz zbirku razvijati. Što se tiče paralele istoka i Kuće mraka po svetlosnoj dimenziji tu, naizgled, nalazimo nemogućnost. Međutim, upravo u tom poistovećivanju očigledna je potvrda za tezu koju branimo. Prvi ciklus se zove Kuća mraka. Dakle, to je kuća u kojoj se nalazi mrak. Dis je ovom sintagmom ogradio mrak, ograničio ga, zatvorio ga u kuću. Samo ograničavanje mraka na kuću govori da je izvan kuće svetlost, jer da je i spolja mrak ne bi bilo potrebno diferencirati ga i izdvajati ga u kuću. Ako je svuda mrak onda je to potpuni mrak, a ne samo kuća mraka. Dakle ovde imamo interesantnu sliku. Spolja, kuća je osvetljena, a unutra je mrak. Pošto je Dis bio ličan pesnik, dakle pisao je o sebi, jasno je da ta Kuća mraka predstavlja njegovu pesničku ličnost, tačnije rečeno, lirskog junaka ove zbirke. I zaista prvi ciklus je istok, u njemu se rađaju svetlost i sunce, ali ipak, to nije ono sunce i ona svetlost sa ''nevinih daljina'' sa kojih je lirski junak pao, i kojih se seća. Ovo simbol-sunce nije dovoljno ni jako, ni dobro, ni svetlo da osvetli unutrašnjost pesnikove ličnosti, to jest unutrašnjost kuće. Svetlost se vidi samo spolja, na fasadi, a mrak ostaje duboko unutra. Zbog toga je kuća mraka, u stvari, simbol pesnika koji je pao u ovu fizičku sa metafizičke ravni. I ovde se princip ''teorije ideja'' ostvaruje. Kuća mraka je sinonim, simbol, sredstvo da se izrazi tragična pozicija pesnika sa metafizičkim poreklom.
Drugi ciklus Umrli dani simbolično izražava zapadnu stranu poetskog prostora omeđenog zbirkom. Ovde je asocijacija potpuno jasna. Zapad je strana smrti. Smrti sunca a samim tim i smrti dana. Zbog toga se i ciklus zove po umiranju tih dana koji su morali da postoje, jer drugačije ne bi ni mogli da umru. Dakle, zapad je strana za Umrle dane.
Treći ciklus Tišine predstavlja južnu stranu pesničke zbirke. I to je veoma očigledno. Vizuelno, južna strana je, posmatrano kroz dimenzije prostora, uvek donja strana. Ka njoj se ide silazeći. Živeći, lirski junak, i posle početnog pada (rođenja), sve više nastavlja da pada, to jest umire. I što više ide na dole, moć mu je sve slabija. Jedina moć koju lirski subjekat posle rođenja ima, zahvaljujući činjenici da je padom u život izgubio neke druge moći i sposobnosti, je govor. Onemoćavanje jedine pesnikove moći-moći govora, pretvara se u tišine. Tišine su te koje prate njegovo padanje na dole i sve više jačaju, što je on sve bliži donjoj strani (grobu) svoga trenutnog egzistiranja. Dakle, jug je donja strana prostora, a onda je jasno da Tišine predstavljaju južnu stranu poetskog prostora Utopljenih duša.
Četvrti ciklus Nedovršene reči simbolično je sever. Karakterizaciju severne strane lako je dobiti oponiranjem sa južnom. Ako je južna strana uvek donja, onda je severna, na toj vertikali, gornja. Gornja strana asocira opet na visine. Jasna je pesnikova namera i njegova misao. Posle potpunog pada (smrti) sledi ponovno uspinjanje na visine. Dakle, posle Tišina opet dolaze reči. Jasno je i zbog čega su reči ''nedovršene''. Komponenta koja njima nedostaje da bi bile potpune-zvučne, izgubljena je rođenjem. Gubljenjem svoje metafizičke prirode, kojoj se lirski junak ponovo vraća, izgubio se i taj neophodni fragment koji nedostaje rečima, kao jedinim preostalim eksponentima pesnikove moći, da one budu potpune, dovršene i savršene. Zbog toga posle juga ostaje sever, posle pada ponovo uzdizanje, a posle Tišina prirodno dolaze Nedovršene reči.
Pored ova četiri ciklusa, četiri strane, zbirka ima i prološku i epilošku pesmu. Dve pesme su izdvojene da se njima uokviri knjiga. Tamnica je smeštena u prološki deo, koji i ima naslov ''Prolog'', a Možda spava takođe sama, smeštena je u epiloški deo koji ima naslov ''San''. Ovako načinjeni okviri od graničnih pesama (pad sa ''nevinih daljina'' u život kao tamnicu i, makar i prividan izlazak iz njega u snu i slutnji) opominju nas na prstenasti kompozicioni obrazac. Upravo taj obrazac koji je kod Disa zaista čest, između ostalog, ukazuje na dve veoma značajne stvari.
Prvo, prstenasti obrazac opravdava tezu da se lirski subjekat stupajući na severnu stranu svoje pesničke tvorevine, ponovo uzdiže i vraća na visine sa kojih je pao i tako zatvara prstenasti put kroz metafizički prostor. Dakle, cela zbirka je metafizička epopeja, okovana u određenom trenutku fizičkim i ograničenim, ali uprkos tome, ipak, ostvarivanje putovanja kroz kategorije koje nadilaze i prostor i vreme i samu Nirvanu.
Druga značajna stvar je da pored mehanizma stvaranja, koga smo opisali (da ga još jednom definišemo: to je oblačenje zaostataka nasleđene, neizrazive i neobjašnjive metafizičke prirode u izraz u reči, koristeći se pri tom simbolima fizičkog koliko god je to moguće, a često je to, ponekad zbog nemogućnosti, davalo preplitanje onostranog i ovostranog, i dovodilo do pomeranja čulnih utisaka, racionalnih slika do nerazumljivih i do često čudesnih Disovih metafora i metonimija, ali i često oblačenje i pretvaranje u suprotnom smeru, kako bi Platon rekao, stvari u ideje) i dosledno i uspešno, korišćenje prstenastog obrasca, govori o Disovoj umetničkoj veštini, preciznosti i težnji ka estetskom perfekcionizmu. Ostvarivanje prstenaste forme se vidi na više mesta, i za Disa je karakteristično. Pre svega u prtenastim strofama Tamnice i Možda spava, ali i prstenastom raspored strofa u Nirvani i Prvim zvezdama.
Iako je prstenastu strofu, u srpskoj moderni, afirmisao Milan Rakić, on nije uspeo da postigne toliko jak efekat (osim visoke stilizacije i ironije) njenim korišćenjem, kao što je to uspeo Dis. Disova duboka umetnička vrednost i težnja ka estetskom savršenstvu ogleda se i u ostvarivanju prstenaste forme ne samo na ravni pojedinačnih pesama, nego na celu kompoziciju zbirke. Slobodno možemo reći da je kompoziciono, zbirka Utopljene duše najsavršenija zbirka srpske moderne.
Upravo zbog toga padaju sve one teze o Disovom estetskom incidentu, o njegovoj neumešnosti, neveštini i neskladu. Ako tako nešto postoji, to postoji samo na ravni njegovog stila, ali ne i na ravni njegove poezije, a tu ima razlike. Sasvim je legitimno da stil bude prozaičan, možda ponekad kolokvijalan, neusklađen. To je stil, a on je odraz osobina temperamenta i prirode onoga koji piše. On je takav i da je drugačiji, bio bi izveštačen. Međutim, ono što je bitno da se kod Vladislava Petkovića precizna, savršena, estetski besprekorna forma ostvaruje na planu cele zbirke Utopljene duše; da je zbirka promišnjena i vešto skovana, bez imalo odstupanja od visokih estetskih kriterijuma.
Zbog toga na planu forme dolazimo u neslaganje i sukob sa mnogim Disovim kritičarima, koji su afirmativno pisali o njemu najčešće kada su govorili o porukama koje je on među prvima u našoj književnosti izrazio, ili kada su ga posmatrali u prelomnoj ulozi nekoga ko će izvršiti pesnički uticaj na književne potomke, propuštajući da vide veliku vrednost Disovog shvatanja i ostvarivanja pesničke forme, kojom je nadmašio skoro sve svoje savremenike, prevareni i naivno zavarani Disovim stilom koji ih je obeshrabrio da uđu u dublju analizu oblika Disove poezije, ostvarene kroz zbirku Utopljene duše.

Kada govorimo o semantičkoj pozadini Disovog stvaralaštva, opet ne idemo lakšim, eksplicitnim putem. Veliki broj književnih kritičara je i na ovom mestu olako donosio sud. Bilo je dovoljno da uvide česta ponavljanja reči u Disovim pesmama kao što su: smrt, mrtvi, groblja, prolaznost, nirvana i da tu poeziju proglase pesimističkom, nihilističkom. Pogledajmo šta neki od srpskih istoričara književnosti i književnih kritičara kažu:

Jovan Skerlić: ''To je poezija dekadencije, one koja, po rečima jednog iskrenog pesnika njenog, teži raju blata... Poezija Vladislava Petkovića ima sve karakteristične crte koje je Gijo klinički odredio kod degenerika''.

Velibor Gligorić: ''Taj čovek koji je često živeo u hipnozi svojih pesničkih osećanja, plašio se te hipnoze, osluškivao u njoj zloslutne glasove, osećao tajnu smrti koja će zahvatiti sve što mu je drago''.

Zoran Mišić: ''Pesnik tmuran i ponoran, opsednut ništavilom i zagrobnim snoviđenjima''.

Borislav Mihajlović Mihiz: ''Opsednut idejom prolaženja i kobnog umiranja, glavnom svojom pesničkom idejom, Dis je stvorio jednu fantastičnu zagrobnu rezigniranu orkestraciju''.

Svaki od ovih stavova, jasno je, ima svoje utemeljenje i opravdanje. Ali interesantno je što je to opravdanje jako i čvrsto, opet, samo ako se Disova poezija posmatra površno.
Postoji mišljenje u srpskoj nauci o književnosti da je Dis pesnik rasula. Tačnije, da je rasulo jedno od najbitnijih obeležja njegovog stvaralaštva. ''Dis je osim toga bio naš prvi pesnik kod koga se raspala celovita slika sveta. Ona se u njegovim pesmama rasula u fragmente. Zato on ima tako malo ''celih lepih pesama'' kako bi rekao Bogdan Popović.'' Međutim, ako njegovu opsednutost, ili bolje reći njegovo osećanje rasula prenesemo na tehniku njegovog stvaranja tj, prihvatimo da kod Disa samo zato što je slika sveta rasparčana, raspadnuta, da su i njegove pesme takve- rascepkane, rasute; učinićemo veliku nepravdu ovom pesniku.
Sama Disova umešnost u komponovanju zbirke Utopljene duše, o kojoj je bilo reči, a zatim i svake pojedinačne pesme, govori o celovitosti, zaokruženosti koja postoji kao dominanta u njegovom stvaralaštvu.
Intonacija i melodija koje su vidne u Disovim pesmama, ukazuju, takođe, na jedinstvenost celine, ne samo na formalnom, nego i na ritmičkom planu.
I naposletku, ako su Disove pesme necelovite, kako su mogla nastati mala remek-dela kao što su Tamnica, Možda spava, Nirvana, Pijanstvo, Naši dani, Među svojima, koje su po estetskim kriterijumima celovite.
Iz te zablude književnih kritičara da gledaju Disovu poeziju kao raskomadano telo, iz zablude da svaku pojedinačnu pesmu ne vide kao celu nego je posmatraju u samo jednoj ili dve uspele slike, i ograničavajući se na njih kao na jedino dostojno posmatranja u celoj pesmi, oni ne samo da su učinili nepravdu toj poeziji, nego su zavedeni, dali površne sudove, opet propuštajući da vide celinu.
Disova pezija nije nihilistička. Kod Disa ne postoji strah od ''tajne smrti koja će zahvatiti sve što mu je drago'', on nije pesnik ''opsednut ništavilom i zagrobnim snoviđenjima'', naprotiv. Ako se nirvana i ništavilo kod Disa shvataju kao što ih shvata većina kritičara tj. kao eksponenti stvarnosti sa druge strane života, onda je sud o njegovom odnosu prema njima potpuno pogrešan. Ako je Dis prolaznost jače i jasnije video i opisao, ne znači da je bio opsednut i zarobljen njom.
Kao prvi argument kojim branimo našu tezu, pozivamo se na Disovu muzikalnost u poeziji. Tu muzikalnost primetili su skoro svi tumači Petkovićeve poezije. Izvesna melodičnost uočava se u njegovim pesmama, melodičnost koju daju učestala ponavljanja. Ta melodičnost se kod Disa pretvara u izvesnu muzikalnost. Dis je parnasovski (rakićevski i dučićevski) stih vešto besprekorno izvajan, zvučan, metrički savršen, ritmički preuredio. Učinio ga je labavijim, dajući prednost melodiji. Takođe se oslonio i na neke metričke obrasce koji postoje u usmenoj poeziji, a čiju je tradiciju prekinuo Vojislav Ilić kada je prešao na nacionalizovan heksametar i na kraju dao svoj šesnaeterac po shemi 4+4+4+4. Posle njega su Dučić i Rakić, kao što je poznato, pod francuskim uticajem uveli dvanaesterac i jedanaesterac. Međutim, Dis se ponovo vraća obrascima člankovitog usmenog stiha. On je koristio tročlani simetrični dvanaesterac (4+4+4):

''Razvilo se / crno vreme / opadanja/ ''

Ali to postepeno vraćenje ritmički uređenom stihu usmene poezije najizrazitije se vidi u pesmi Možda spava. U njenu osnovicu je položen obrazac usmenog stiha-tročlanog trinaesterca po shemi 4+4+5. Tročlani usmeni trinaesterac često nalazimo i u ljubavnim i u svadbenim pesmama. Ono što je još interesantnije je da stihovi u pesmi Možda spava imaju i trohejski i jampski završetak (kao u uostalom i u narodnoj poeziji) :

''Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja''- jampski završetak, naglašen poslednji slog

''Ne znam zašto, nju i san mi, java pokriva''- trohejski završetak, nenaglašen poslednji slog

Zbog svega ovoga Novica Petković tvrdi da je pesma Možda spava ''verovatno najmuzikalnija pesma u srpskom pesništvu''. I toj njegovoj tvrdnji nema šta da se ospori. Interesantno je onda pitanje: kako je pesnik koji je bio opsednut raspadanjem, smrću, crvima, jecajima i urlicima, uspeo da napiše najmuzikalniju pesmu u srpskom pesništvu. Muzikalnost i melodioznost takođe ne idu uz isprekidanost i rasulo koji navodno postoje u Disovim pesmama. Uz isprekidanost pre ide mucanje nego muzikalnost.
Drugi argument, o kome smo već pričali, sada samo uzgredno pominjemo. On se tiče pesme Tamnica. Dis govori o nevinim daljinama, o očima zvezda, o snu lepote, o traganju za oblikom savršenstva. Sama svest o postojanju onoga što je savršeno, nevino, sjajno, suprotstavlja se dominiranju pesimizma, očaja i nihilizma kod Disa. Jer teško je objasniti opsednutost smrću pesničkog subjekta koji ima svest o izlazu, o lepoti, i o metafizičkom poreklu koje ne samo da prethodi nego i potonje je smrti i samim tim je nadilazi.
Da bismo odbacili tezu o Disovoj nihilističkoj poeziji, poeziji koja ima za cilj da veliča smrt, kraj, ništavilo, groblja, zaustavićemo se na pesmi koja bi trebalo da bude glavni eksponent takve teze. Reč je, naravno, o Nirvani. Nirvana je reč za ništavilo koje je suprotstavljeno postojanju. Pre svega reč oponirana svakoj vrednosti ljudskog postojanja. Čini se da pesma, uistinu, u potpunosti opravdava Disov pesimizam i očaj. U njoj, naizgled, ne postoji ništa problematično:

''Noćas su me pohodili mrtvi
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi
Kao boji prolaznosti stvari.''

Pesnika u Nirvani, dakle, ''pohode'', ''prilaze'', ''dolaze'' mu iščezla bića i pojave. On čak postaje i njihovom žrtvom, kako je izričito rečeno.

''Noćas su me pohodila mora
Sva usahla bez vala i pene.
Mrtav vetar duvao je s gora
Trudio se svemir da pokrene.''

Zaista iz ovih stihova se može samo zaključiti jedno: da je Dis, zaista, opsednut ništavilom, ''usahlim morima'' i ''mrtvim vetrovima''.

''I sve što je postojalo ikad
Svoju senku sve što imađaše
Sve što više javiti se nikad
Nikad neće- k meni dohođaše''

Ovi stihovi, naizgled, pružaju opravdanje da se smelo, sa nekim proverenim tumačima Petkovićeve poezije, izjavi da je Dis čovek ''koji je često živeo u hipnozi svojih pesničkih osećanja'' i ''plašio se te hipnoze''.
Međutim, ako se samo malo bolje pogleda, i samo malo dublje analizira otkriće se jedan veliki problem sa ovom pesmom, takoreći logička nemogućnost, koju ne može da opravda čak ni pesnička sloboda. Ako pak, postoji problem, i što je još gore logička nemogućnost tj. apsurd, koji ne može čak da pokrije ni pesnička sloboda, onda je Nirvana, po svemu sudeći, običan promašaj, pesma bez utemeljenja. S druge strane, veličina takvog problema je, osim što dovodi u pitanje vrednost pesme, i ona ključna stvar koja daje opravdanje, ranije navedenim, pogrešnim tezama, koje se u našoj kritici vezuju za Disa. I upravo nerešavanje tog problema, ili bolje reći, njegovo zapostavljanje, namerni ili nenamerni previd, baca tumače u zabludu kada je reč o Petkovićevoj poeziji. U čemu je taj problem? U stvari, on je veoma jednostavan: ono čega nema ne može ni da se nazre; ono što ne postoji, ne može ni da se izrazi, jer onda ne bi bilo nepostojeće već postojeće.
Dakle, nemoguće je da pesnika posećuju ''iščezla bića i pojave''. Nemoguće je da ga posećuju ''usahla mora bez vala i pene'', jer ako ga posećuju onda to nisu mora nego nešto drugo. A postavlja se onda sasvim ispravno pitanje: ako su ga već posećivala bez vala i pene, dakle, usahla, kako je on mogao znati da su ona nekad imala val i penu. Ona nezavisno od njegove volje dolaze, pojavljuju se ispred njega, i onda je logično upitati se, ako su se ona pojavila pred njim, kako on zna da su ona nekad bila mora, puna vode, jer bez te činjenice ne bi nikako ni mogla da usahnu.
Međutim, ova pesma naravno nije bez utemeljenja. Ona ima i te kako jaku pozadinu, koja je čini onim što ona i jeste, jedna od najjačih i najsnažnijih pesama srpske književnosti. Rešavanjem ovog logičkog problema odbranili bismo joj sasvim zasluženo mesto, koje ona zauzima i istoriji srpske književnosti.
Poznato je da je Dis, među prvima u našoj poeziji, počeo da koristi smele slike. Metafora, metonimija, sinestezija bila su sasvim uobičajena sredstva koje je on koristio, mnogo više i smelije od svojih prethodnika. Sa tim u vezi je i izvesna nejasnoća u Disovom izrazu. Glavni uzrok te nejasnoće stoji u postupku koji je prvi kod nas počeo da primenjuje Dis, a zatim ga oberučke prihvatili pisci koji su se pojavili posle njega, posebno Crnjanski, Petrović i Nastasijević. Naime, radi se o tehnici mešanja agensa i pacijensa tj. o menjanju odnosa između subjekta i objekta, koji je položen u samu osnovicu jezika kao i mišljenja, a koju je otkrio i detaljno opisao Novica Petković u tekstu ''Disov jezik, slike i muzika stiha''. Radi se o tome da je Dis takvim mešanjem poremetio logičku podlogu na kojoj počiva sintaksa. Mešanje se, u stvari, ogleda u zamenjivanju uloga agensa i pacijensa tj. subjekta i objekta:

''Sa nimalo znanja i bez moje volje
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj''
(Tamnica)

Dakle, umesto da pesnički subjekat ne poznaje govor; govor ne poznaje njega; mesto da ne poznaje nevolju ružnu, ona njega ne poznaje.

''Oh, mrak kako me gleda mirnim očima
Mrak kako me gleda''
(Povratak)

Umesto da pesnički subjekat gleda u mrak, mrak gleda njega.

''Već se gubi svelo lišće s grana
Pesma tica i vedrina stvari
Prilazi mi hod jesenjih dana
I dah tužan obamrlih stvari''
(Prve zvezde)
Ovde imamo primer da hod jesenjih dana i dah obamrlih stvari prilaze pesničkom subjektu, umesto da, kako bi bilo logičnije, on kao nosilac situacije i života prilazi obamrlim stvarima.

''Prilazi mi jedna zemlja snova
S belim nebom i crnim očima''
(Prve zvezde)

''Moj svet me gleda pogledom trupina''
(Raspadanje)

''Da osećam sebe u pogledu trava
I očiju što ih vidi moja snaga''
(Tamnica)
I tako dalje, kroz celu Disovu poeziju nailazimo na ovaj književno-umetnički postupak. Čak na osnovu njegove zastupljenosti slobodno možemo tvrditi da je on jedan od osnovnih Disovih postupaka koga on dosledno primenjuje.
Imajući ovo u vidu, približićemo se rešenju problema koje se već nazire u petoj strofi:

''I sve što je postojalo ikad
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad
Nikad neće- k meni dohođaše''

Dakle, ako je moguće da ono što se, po samim pesnikovim rečima, nikada posle svoga postojanja ne može javiti, javlja i dolazi njemu, jasno je da problem ostaje nerešen. Ono što je bitno u ovoj strofi je da je sve ono što ga ''posećuje'' nekada postojalo ''imalo je svoju senku''. Dakle, nepostojeće i nebivstvujuće, nemoguće je videti. Zato je sasvim logično zaključiti, da je Dis svoj postupak obrtanja, zamenjivanja agensa i pacijensa primenio na ovu pesmu. Ako je nemoguće da ono što sada ne postoji poseti njega, moguće je da ono što je nekada postojalo poseti on sam. Takvim postupkom problem je rešen, a pesma u umetničkom smislu postaje vrednija i bogatija značenjem. Dakle, ako je nemoguće da pesnika posete usahla mora, jer iz te posete on ne može da vidi da su ona nekada bila a da su sada usahla, sasvim je moguće da pesnik može da poseti, u svojim vizijama, snovima, pesničkim osećanjima, mora koja su usahla sa opravdanim znanjem da su ona zaista i usahla, jer je znao kakva su bila dok nisu prestala da postoje. Isti princip je i sa mrtvima:

''Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari,
Prilazili k meni kao žrtvi
Kao boji prolaznosti stvari.''

Ova strofa sasvim dobija opravdanje, ako je Dis i ovde primenio svoj omiljeni postupak. Dakle, ON je pohodio mrtve, nova groblja i vekove stare. On je njima prilazio kao žrtvi kao boji prolaznosti stvari. Poslednji stih u potpunosti opravdava tezu da je Dis upotrebio zamenu subjekta i objekta u ovoj pesmi, jer ''boju prolaznosti stvari'' imaju samo stvari koje su prošle. One stvari koje još jesu imaju boju postojanja a ne prolaznosti. Tako da se iz tog stiha jasno vidi da je on taj koji posećuje iščezla bića stvari i pojave.
Ako je to zaista tako, onda se i Disov odnos prema prošlim, zagrobnim stvarima u potpunosti menja. On prestaje biti žrtvom. Pesnički subjekat je neko ko je, u tom trenutku, iznad smrti, u moći da joj priđe ili da se udalji od nje. On jednostavno ima drugačiji vrednosni sud, jer od onoga ko strada od zasmrtnih slutnji, u ovom slučaju, postaje neko ko je iznad prolaznosti i smrti. Ako pesmu nastavimo dalje da posmatramo kroz prizmu Disovog umetničkog postupka, slike koje su vrlo nejasne i maglovite po značenju, dobijaju svoje objašnjenje:

''Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže''

Dakle, lirski junak je pohodio sreću mrtvih duša. Prilog ''noćas'' asocira nas na san. U Disovoj poeziji san je sinonim za prostor ''izvan svakog zla'', pa je jasno da pesnički subjekat svojom voljom ide u posetu sreći koju imaju oni koji su sa one strane života. To potvrđuje i drugi stih Tamnice koji kvalitativno govori o tom svetu. Dis ga u toj pesmi naziva ''nevinim daljinama''. Dakle, prostor sa one strane života nije prostor ''rasula'', ''ništavila'', ''nebivstva'', ''tragičnosti''. To je, naprotiv, prostor ispunjen srećom. On je, u stvari, ''nevina (rajska) daljina'', a do njega se, dok smo u ovom svetu, stiže kroz san (noćas) koji je sinonim za nešto što je ''izvan svakog zla'' (Možda spava).

''Noćas ljubav dolazila meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena.
Zaljubljeni, smrću zagrljeni
Pod poljupcem mrtvih uspomena''

Smrt tj. život posle života, koji postoji, jer bi ga bilo nemoguće posetiti, poistovećuje se sa ljubavlju. Pesnik dolazi do ljubavi smrti u kojoj su svi zagrljeni. I u ovoj slici nema ničeg ni jezivog ni nihilističkog, jer je upravo pesnički subjekat nosilac aktivne perspektive a ne pasivne. Da njemu, bez njegove volje, zaista dolazi mrtva ljubav iz sviju vremena, to ne samo da bi bilo jezivo i neprirodno, nego bi to značilo i neminovnu smrt lirskog subjekta, koja u pesmi ne postoji. Upravo je i to jedan od ključnih dokaza, za to da je Vladislav Petković u ovoj pesmi primenio svoj postupak obrtanja subjekta i objekta. Jer da to nije u pitanju, pesma bi izgubila mogućnost da se održi. Posete mrtvih, grobalja, iščezlih i nepostojećih, imalo bi, za objašnjenje, kao cilj samo jedno- smrt pesničkog subjekta, a do toga u pesmi ne dolazi.
Naizgled bi dve pretposlednje strofe u svetlu ovakvog tumačenja, mogle da budu problematične:

''I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled ko kam da je neki
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.''

I sam Novica Petković ovim strofama potkrepljuje svoju tezu o Disovom umetničkom postupku. Mrtvilo i praznina u koje pesnik gleda preobraćaju se pomoću istorodnog obrtanja u ''pogled mrtav'' i ''prazan duboko''. I upravo, to je rešenje poslednjih strofa. Pesnik je promenio perspektivu posmatranja. Prestao je da posećuje i traži prošle stvari i bića koji su postojala, a sada su srećno sa druge strane života. On gleda mrtvilo i mrak oko sebe. Kao da se pesnik probudio iz sna i obreo se u mraku sopstvene sobe. Na taj način Nirvana postaje život koji živi, koji ga okružuje, koga on naziva Tamnicom, dakle, mrakom koga gleda i koji ga gleda. Nije Nirvana ono što je on posećivao, kako se čini. Nirvana je ono što on može realno da vidi. Nirvana je, u stvari, sve ono što čini njegovo sadašnje življenje. Nije pogled nirvane padao na njega, nego je njegov pogled padao na nirvanu:

''Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove''

Dakle, problem je rešen. Dis nema negativan stav prema smrti, niti se plaši nje, niti je njome opsednut, on ima negativan stav prema življenju u tamnici u koju je pao sa nevinih daljina i koje ponovo priželjkuje. Opet dolazimo do pesnikovog metafizičkog porekla, koje na više načina osvetljava Disovo stvaralaštvo i obara površne sudove i posmatranja, koji su, začudo, kada je ovaj pesnik u pitanju, i više nego česti. Dis nije očajnik jer je svestan svoga onostranog porekla, i svestan činjenice da će se tamo vratiti kada se oslobodi tamnice, o čemu nam govori i njegova prstenasta kompozicija, zastupljena na nivou cele zbirke Utopljene duše, ali i na nivou strofa i pojedinačnih pesama; o čemu nam, na kraju krajeva i implicitno govori naizgled Disova najmračnija pesma Nirvana koja postaje radosna himna svesti o vraćanju u svetle predele sa druge strane života, bez obzira što pesnikovu ličnost do tog vraćanja deli mračno življenje koje je naizgled postojano, a u stvari je nepostojana, prolazna a samim tim, relativno postojeća Nirvana.