/ Blog

МИСЛИ О СВОЈОЈ СМРТИ, И БУДИ СРЕЋАН У ЖИВОТУ

Идеја број 43
(ОДНОС ПРЕМА СЕБИ)

Објашњење:

Паскал је рекао да сваки човек тежи срећи, међутим, човек не може да оствари своју тежњу ка срећи када зна да га на крају сигурно чека смрт. Због тога је људска природа прибегала једном лукавству- човек заправо никада не мисли о својој сопственој смрти. Нико од нас заиста није у потпуности свестан да ће умрети, нити конкретно размишља о том дану који ће сигурно доћи. Не мислећи о својој смрти, све се више одајемо забави и разоноди, надајући се да ћемо тако преварити смрт и да ћемо је одагнати. Понашамо се као мала деца која верују да када рукама прекрију очи нико не може да их види. Забављени и заслепљени разонодом, расипамо време и дане, и уништавамо своје таленте и потенцијале. Паскал додаје: „Једина ствар која нас теши у нашој беди јесте разонода, а то је, међутим, највећа од наших беда. Јер разонода је оно што нас углавном спречава да мислимо о себи, и што нас неосетно упропашћује. Да није тога, било би нам мучно, и та мука би нас гонила да тражимо неко поузданије средство да је се отресемо; али разонода нас забавља, и доводи нас неосетно до смрти“. Да не бисмо неосетно дошли до смрти, треба да мислимо о нашој сопственој смрти, али не на начин да очајавамо и да постанемо обесхрабрени,
Мисао о нашој сопственој смрти има велику моћ, она може да нам буде компас када се у свакодневици изгубимо, и може да нам помогне да сачувамо прави поглед на живот.

Пример 1

У својој књизи „Седам навика успешних људи“ Стивен Кави нам предлаже један психолошки експеримент. Ево како да учествујете у том експерименту:
Замислите да ћете сутра умрети. Затим замислите да ће се ваша сахрана одржати за три дана и да ћете моћи да присуствујете својој сахрани. Сада замислите да ће на вашој сахрани, четворо вама најбитнјих људи, одржати говор о вама. На сахрани ће о вама говорити ваш родитељ, ваш брачни или љубавни партнер, ваш пријатељ и ваш колега. Поставите себи јасно питање: „Шта бих желео да сви ти људи кажу о мени на мојој сахрани? Да ли бих желео да кажу да сам се добро облачио, да сам имао брз и леп ауто, да сам био леп, да сам имао новца... или бих ипак волео да кажу нешто друго о мени“. Замислите шта бисте заиста волели да кажу о вама у том тренутку и све то запишите. Оно што бисте желели да на вашој сахрани, вама најдражи људи кажу о вама, то је, заправо, ваш устав живота, то су ваше вредности, и ако сте тренутно заборавили те вредности или не радите на њиховом остварењу, мисао на сопствену смрт и сахрану може на најбољи могући начин да вам помогне да себи разјасните животне смерове и правце.

Пример 2

Замислите човека на самртној постељи. Замислите да му је остало само неколико дана живота. Шта мислите, за чим човек који умире жали? Да ли човек на самртној постељи жали што више времена није провео на инстаграму, фејсбуку и осталим друштвеним мрежама, или што није више одгледао серија и филмова. Или можда жали што није био на више журки. Или му је можда жао што није урадио више са својим животом, што више времена није посветио људима које воли и који га воле Пробајте да замислите за чим бисте ви жалили да се налазите у његовој ситуацији.

Пример 3

У Старом Риму генерали и официри који би освојили нове територије за Царство, увек су помпезно дочекивани. Враћајући се из освајачких похода генерал-победник на двоколицама би пролазио кроз главне улице Рима, а одушевљена маса би му еуфорично клицала и поздрављала га. То је био обичај и ниједан велики римски освајач не би пропустио такво славље и такво величање сопствене личности. Међутим, постојао је још један обичај у овим великим дочецима. На двоколици, уз генерала, обавезно би морао да стоји један роб или војник. Он је имао задатак да држи венац победника изнад генералове главе и да све време без престанка, док одушевљени народ кличе, у ухо победника изговара две речи: мemento mori, memento mori, memento mori.... Ове две речи значе: мисли на смрт, мисли на смрт, мисли на смрт. Док хиљаде људи узвикују победниково име, војник или роб на двоколици подсећа победника да је само смртан човек и да се стално сећа тога. У супротном, генерал би могао од славе да полуди и изгуби се у свему.

Монтењ је рекао да „треба живети у соби са погледом на гробље“. Мисао о смрти задржава прави поглед на стварност. Због тога треба мислити о смрти, али треба живети радосно, пуним интезитетом. Довољно је да о смрти мислимо као о идеји, и да живимо дајући свету око себе све што можемо, уживајући и радујући се тој прилици да дамо допринос, и веселећи се сваком новом дану као новој шанси.