/ Blog

ИЗГРАДИ САМОКОНТРОЛУ

Идеја број 63
(ОДНОС ПРЕМА СЕБИ)

Замислите једну кочију коју вуку два коња. Један од два коња непрестано жели да избегне наредбе кочијаша. Покушава својом великом снагом да повуче кочију на своју страну. Нимало не води рачуна да ли ће се кочија па и он сам са кочијом стровалити у амбис. Трза се и дивље рже, а пена му избија на уста. Тврдоглаво граби и вуче супротно кочијашевим командама, у жељи да се отргне или да преврне кочију. Други коњ се уплашен његовим дивљањем скоро укопао у месту. Кочијаш у једној својој руци држи узде, а у другој танки бич. Кочијаш све мање управља својом кочијом и ризик пропасти је све већи. Међутим, кочијаш не употребљава бич и допушта побеснелом коњу да се понаша како жели. Замислите себе на месту кочијаша: Да управљате оваквом кочијом, да ли бисте употребили бич?
Иако се ово питање не чини толико тешким, свако би ипак требало да пружи себи одговор. Вероватно је да би већина људи рекла да је једино исправно у овој ситуацији употребити бич и обуздати коња, нарочито када кочију вуче у амбис.
Управо ову слику- слику кочијаша са два коња од којих је један непослушан- употребио је антички философ Платон да би описао људску унутрашњост. По Платоновом мишљењу кочија представља нашу личност. Кочијаш који управља јесте наш разум. Миран и уплашени коњ осликава нашу вољу која је често укопана у месту и пасивна, а немиран и дивљи коњ представља наше емоције и страсти, у појединим фазама живота. Када замислите своје три унутрашње силе на овако сликовит начин, потпуно вам је јасно како треба да се односите према себи. Да бисмо имали контролу над својом кочијом, некада је потребно да извршимо насиље над коњем који не слуша, и који кочију вуче у провалију. Ово заправо значи да је некада потребно да извршимо насиље над самима собом, то јест над оним делом који не ради у корист целине наше личности.
Оваква порука, колико год била јасна, често представља велики проблем савременом омекшалом човеку, који изнад свега угађа себи и не помишља ни на какво насиље, нарочито не над собом.
Слична овој поруци, записана је и једна мисао у Новом завету. Она гласи: „Царство небеско се на силу задобија“. У Новом завету Царство небеско представља нешто најузвишеније, најлепше и најдрагоценије што човек може да задобије. Порука да се нешто најдрагоценије, задобија на силу, упућена је нашем унутрашњем човеку, њу никако не треба погрешно разумети да се Царство небеско добија насиљем над другима.
Дакле обе поруке говоре о насиљу над собом које може да нас доведе до циља коме стремимо и до оног најдрагоценијег што постоји. Међутим, ми смо себе у данашњем времену навикли да више будемо насилни према другима него према себи. Често нисмо у стању да се одупремо неким нашим унутрашњим стремљењима за која знамо да нас воде на странпутицу и у пропаст.
Насиље над собом не значи мучење и злостављање себе; оно не представља деструктивну и рушилачку активност, напротив, овако схваћено насиље је противтежа рушилачкој енергији која је у нама. То насиље треба употребити како би човек довео себе у мир. Само човек који успе да буде суров према себи, а благ према другима, а да подједнако воли и себе и друге, успеће и да чврсто држи узде своје личности у сопственим рукама и да стигне тамо где је наумио.