/ Književnost

Danas (ciklus pesama)

LjUBAV

Zar je ovo ljubav ‒ krezuba i stara?
Primamo je srećni, jer nemamo bolju.
Rodiće se ljubav, za šačicu para
naći ćemo divnu i iskrenu drolju.

Pa će oni od nas, koji do sad nisu
da joj ljube usta grozničava, lepa.
Da joj pipnu krastu, uhvate za sisu,
pa da ljubav više ne bude nam slepa.

Pod našim telima pucketaće granje
da bi se rodio zdrav, napredan skot.
Biće nam prelepo ovo silovanje,
jer od malih nogu siluje nas život.

Danas imamo za devojku babu,
potomci nek budu potpuno grbavi.
Na trgu, u školi ili uz tarabu,
svejedno je mesto, samo daj ljubavi.

MILOST

Zar je ovo milost? Ovo iščupano
oko što me gleda iz otiska čizme?
Ili lice celo nožem poderano,
ili nos izlomljen što u blato sklizne?

Svuda se širi ruka dobrotvora,
njenom je toplinom sve obuhvaćeno.
U ovom rasulu za dlakavog tvora
dajemo fazana i sve uhvaćeno.

Med za čašu žuči, reku za močvaru,
sve dajemo onom ko nam pruža negu.
Jaganjce za vuka i bratstvo za paru,
pogaču i proju za toplu balegu.

Tako ćemo večno služiti milosti
i davati knezu sve iz našeg suda,
dok nam se ne smrve laktovi i kosti,
dok ne zalajemo, sve do Strašnog suda.

NEŽNOST

Zar je ovo nežnost, u stomaku kandže,
ekseri pod noktom, udice u sisi.
Vučemo za sobom teške toropandže
da bi bili nežni, međusobno bliski.

U vrućoj nam vodi neko perje čupa,
u postelji leglo jazavca i ježa.
Ne boli u pupku iskopana rupa
jer ju je probila ruka blaga, nežna.

Nežna ruka koja davljeniku maše
dok se beo hvata za poslednju slamku.
Na leđima nam sedlo, samo sme da jaše
onaj što u slavu pravi nam pijanku.

Sve ćemo sad lako, samo da se pazi
da mekim sunđerom obložimo kosti.
Nas će biti samo dok nas neko mazi,
zato daj nam hladne al prave nežnosti

NOVAC

Samo dajte para više nego kišu,
neka teku novci morem, česmom, rekom.
Nek nas oganj sprži, a pomori zbrišu,
siromah se ne sme smatrati čovekom.

Dok kravino vime ispija komarac
i pauci pletu mreže oko crkvi,
samo dajte nama neki petoparac
pa makar zbog toga u trenutku crkli.

U logoru žica žena muža vara.
Problemi ko gamad roje se i gmižu.
Kako da volimo ako nema para
dok nam mržnje gladne gnojne rane ližu.

I brata, i ljubav, svinje, krave, ovce,
koru hleba toplog sa ognjišnog žara,
sve ćemo vam dati za plemenite novce.
Dajte nam nas same, dajte samo para.

POŠTENjE

Zar je to poštenje? Polomljena reč.
Slomljena ko kičma vetru koji laje.
Daje se podrum, a nudi se Beč.
Za šačicu pleve, sve se ovde daje.

Poštenje nam nose skeledžije hrome
iz onih daljina gde se ono tvori.
Ne radimo mnogo, al se prsti lome
i žitnica sama bez uzroka gori.

Samo daj poštenja, sudi kako treba
pa neka postrada i biće kršteno,
ne treba nam zemlja ni zalogaj neba.
Sudi omču svima ako je pošteno.

Sami ćemo sebi iskopati raku.
Nisu važne želje, potrebe ni htenja.
Šibaj, kuvaj, čupaj u ovome mraku,
svetliće nam svima sveća tvog poštenja.

PRAVDA

Zar je ovo pravda ćelavih i golih?
Čvrsta kao svila, jaka kao tučak.
Znojavom oraču samo šaka soli,
za sejača hleba suv bez hleba ručak.

Vidim sto pospremljen, u uglu je sobe,
zastrt finom kožom s oderanih leđa,
za njim se mljacka, planiraju seobe
i kroje putevi bez granica i međa.

U naše telo zarilo se ralo
za kolevku brazde ili grobne rupe?
U oljušteno jaje nadanje je stalo
i u tanjir ove sirotinjske supe.

I dalje, delite milosrdnu pravdu,
dok nam se ne osuši ceo grudni koš.
Čerupajte veru, obarite nadu.
Pučina je gladna hoće pravde još.

SLOBODA DANAS

Zar ovo sloboda ‒ u mišijoj rupi.
U osmehu konopca ljube nam se ruke.
Cela sloboda u džepu nam se skupi,
svi smo svezani u lance i kuke.

Danas niko ne sme čak ni nas da robi,
imamo vešala o sopstvenom trošku.
Dajte još slobodu da vlada u sobi,
da hodamo ko ljudi u uglu i ćošku.

Mi volimo korak i puteve prave
pa nek su ka jami, zamci ili klopci.
Slobodno nosimo na ramenu glave,
slobodno nas stežu omče i konopci.

Nas odavno čuva zlatno proročanstvo,
smradna glava ribe peva nam iz vode.
I mrtvi na kocu imamo dostojanstvo
daj nam samo tesne al prave slobode.

SLOGA

Zar je ovo sloga? Raštrkane rake,
Posvađane oči pobegle u duplje,
raščerečene noge bez štapa i štake.
Od sloge sve nam je vrednije i skuplje.

Ovde svako svakog iskreno sasluša,
priča onaj s vrha i onaj najdonji.
Ovde iz bare progovara skuša
a kamoli zebre, lavovi i konji.

Komšijska se ljubav nikada ne krije
dok se svi tuđini međusobno lome.
Svako od nas ima svoje bukagije
da ko prsten stavi svakom bližnjem svome.

Ko radi u slozi nikad se ne vara
u vremenu kandži, sveće, voska, roga.
Tek kad svako od nas bude im`o jaram
daće nam se prava i presnažna sloga.

ISTINA

Zar su ovo pesme? Ovaj nemi muk?
Mucanje iz grla, izlomljene reči
slova mirišu na slaninu i luk,
smisao invalid u prnjama kleči.

Zar su ovo zvuci čistoga poete,
zar je ovo reč svetlom okupana.
Ove omče, užad, lanci, kuke klete,
škorpije i zmije, čovek kao hrana.

U ovome mraku stihova i rima
čovek je nečovek, isteran i tuđ.
Iz pesmi miriše rđa starog lima,
zaudara vlaga, mahovina, buđ.

Zar ovo pesnik u čistome svetu
gde vlada poštenje, ljubav pravdu leči.
Dajte nam pravog pesnika, poetu
da ne piše laž već istinite reči.