/ Književnost

Čudesno pretvaranje vode u vino, Ranko Radović (književna kritika)

Zbirka pesama Evinost Ranka Radovića nešto je potpuno novo i do sada neviđeno u istoriji srpske poezije. Možda će se ova ocena nekome učiniti previše smela, ali svako ko se bude ukrstio, suočio i prožeo Radovićevom zbirkom doći će do istog zaključka. Pesme su u sebi sabile čitave mudrosti, čitave svetove i kosmose, i u svakoj od njih se može pročitati po jedan ceo roman, ako čovek ume i hoće da čita. Svaka pesma ponaosob ima više dimenzija, više značenja, više poruka i svaka je jedan ceo neotkriveni svet sa svojom spoljašnjom i unutrašnjom besprekornom strukturom. Zbog toga, ova poezija koja je ozbiljna, duboka i visoka, ne može se površno čitati. Za ovakvu zbirku pesama čovek mora da prilagodi ritam čitanja, ritam otkrivanja skrivenog, i ritam izgradnje sopstvene ličnosti, jer će Evinost uzdrmati svakog pravog čitaoca na ličnom dubokom nivou. Ukoliko je čovek spreman i željan da se susretne sa ovakvom poezijom, susrešće se jednim neviđenim licem jezika, sa metafizikom čovekovog položaja u svetu, ali i sa koordinatama koje su svakodnevno svojstvene svima nama. Dakle, Evinost je uplela u sebe i univerzalno i lično; i nebesa i ponor; i lepotu i muku; jednom rečju sve ono što čini čoveka i nesaglediv svet u njemu. Dovoljno je pročitati samo jednu pesmu dnevo i baviti se njome po čitav dan, i svaki taj dan će biti mudro ispunjen. Čitajući na takav način čitalac odgoneta i otkriva mnogo, i razmišlja o mnogom, i oseća mnogo. Svaka pesma je jedan biser nanizan na nit, a svaki taj biser traži punu pažnju, kao i svaka velika vrednost na ovome svetu. Radović je ovom zbirkom učinio jedan veliki iskorak iz dosadašnjeg stvaralaštva, ali što je još bitnije veliki iskorak iz dosadašnjeg stvaralaštva srpske poezije uopšte. Zbog toga je ovu zbirku pesama na prvi pogled teško razumeti. Pesme se čine zatvorenima i njihovo značenje kao da leži na dnu nekog pehara do koga je, čini se, teško ili nemoguće doći, ali to je samo početna obmana, jer kada se čitalac prepusti ritmu, melodiji, zvuku i značenju poezije, svaka pesma počinje da valja i nosi njegove soptvene misli i emocije, i otkriva mu se deo po deo.
Ovakve zbirke pesama pojavljuju se jednom u sto godina, a možda i ređe. Naravno, za ovako visoke ocene treba dati jake argumente, ali to nije nikakav problem ‒ svi argumenti su u sonetnim vencima Evinosti, i mi ćemo ih navesti.

SPOLjA I UNUTRA

Jedan iskusan stolar poučavao je svog šegrta: „Kada ideš u šumu da pronađeš drvo koje će ti biti građa za izradu nemoj se ponašati kao bezumni stolar. On gleda kakvo je drvo spolja, da li mu je glatka kora i da li je lako za obradu. Obično takav stolar odabere drvo sa bolesnom srčikom, sa bolesnom unutrašnjošću i kasnije od takve građe ne može ništa dobro da stvori. Nemoj biti ni kao pametni stolar. On gleda kakvo je drvo iznutra, samo mu je bitno da je srčika zdrava. On vrlo često bira bolesno i kvrgavo stablo spolja, jer gleda samo unutrašnjost. On će od te građe načiniti vredene i kvalitetne komade, ali će se zbog kvrgavosti stabla dosta namučiti kada bude radio. Zato biraj da budeš kao mudar stolar, on gleda stablo i spolja i unutra, bitno mu je da srčika bude zdrava jer bez nje nema ni dela, ali mu je bitno i da je spoljašnjost stabla takva da se ne otima obradi. Mudar, dakle gleda i spolja i unutra“.
Mogli bismo slobodno reći da je poezija različitih pesnika slična nekom od ovih stabala. Poezija zapravo predstavlja građu od koje čitalac pravi i gradi svoje ideje, emocije, asocijacije, sebe u nekoj meri. Kvalitet ideja, emocija i asocijacija zavisi od kvaliteta poezije kojom se čitalac bavi. U istoriji srpske književnosti zaista su retki pesnici čija je poezija savršena i spolja (forma, ritam, zvuk...) i iznutra (značenje, poruka, ideja...).
Za srpsku poeziju zaista je veliki događaj pojavljivanje zbirke Evinost Ranka Radovića. Zašto je to tako?
Osvald Špengler je u svojoj knjizi Propast zapada rekao „Konstrukcija je alfa i omega matematike, spravljanje jednog pojedinačnog i vidljivo prisutnog lika“. Stari Grci su verovali da ono što ne vide to ni ne postoji, međutim, već je Platon utvrdio da je osnov svega vidljivog nešto nevidljivo. Videćemo, dakle, da je u svemu oko nas skriven lik i da se vrhunska umetnost matematičara sastoji u tome da te skrivene likove čiste i jasne privede na svetlo dana.
Sam čovek, po rečima svetog apostola Pavla, sazdan je od unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka. To znači da se u svakome od nas krije unutrašnji nevidljivi lik. To je Božji lik u nama, onaj deo nas po kome ličimo na Boga jer nas je Bog stvorio „po svome liku“. Kada uspemo da gledajući čoveka ispred sebe ne vidimo njegov spoljašnji izgled, nego onaj nevidljivi lik u njemu skriven, tek tada ćemo moći da se nazovemo poznavaocima ljudi, i naše ponašanje prema bilo kom čoveku neće, posle takvog sagledavanja, biti površno, nezainteresovano ili srdito.
Neke unutrašnje, nevidljive likove u bićima i stvarima, lako je prepoznati ako se čovek time bavi. Međutim, razotkriti jezik kao pojavu na spoljašnjem i unutrašnjem nivou, ubedljivo je najteži i skoro nemogući posao. Jezik baš kao i čovek ima spoaljašnji i unutrašnji lik. Baš kao i čovek i jezik ima svoje fizičko, konkretno, komunikacijsko biće, ali i svoje apstraktno, nadlogično, metafizičko biće. Spoljašnji lik jezika lako prepoznajemo. Taj lik je logičan i racionalan. Jezik se ostvaruje kao struktura sa jasnim pravilima. Na spoljašnjem nivou jezik je prožet zakonom. Jasno se zna šta se događa na nivou glasa, šta se događa na nivou reči, a šta na nivou rečenice. Fonetika, morfologija, tvorba reči i sintaksa- omeđena su polja nauke u jeziku koja imaju svoja pravila i zakone. Zato možemo reći da je spoljašnji sloj jezika prirodan, fizički, pa čak i da je gramatika skoro prirodna, a ne društvena nauka.
Na spoljašnjem nivou jezika mi koristimo reči, nekada ih toliko eksploatišemo da one postanu izlizane, izgube značenje, izblede i izgube sebe. Upravo su zbog takvog korišćenja jezika pesnici francuskog simbolizma, a naročito među njima Artur Rembo, tražili „alhemiju jezika“, težili za novim jezikom koji će biti moćniji i sveobuhvatniji, koji će otvoriti nove mogućnosti komunikacije i uključiti u nju intuitivno, iracionalno i podsvesno. Rembo je želeo da stvori jezik koji će u sebe uključivati mirise, zvuke i slike i kojim će same duše moći da razgovaraju. Međutim, Remboov eksperiment je samo delimično uspeo. Njegova poezija nije uspela da razvije jezik koji bi bio dostupan većem krugu ljudi, osim onih retkih posvećenika koje je sam pesnik poznavao. Zbog toga se Rembo u svojoj poslednjoj fazi, u svojim Iluminacijama zatvara i stvara poeziju koja ne želi nikakvu komunikaciju ni sa kim. Zbog tog neuspeha i razočaranja, na kraju krajeva, Rembo ostavlja pisanje i poeziju pre svog tridesetog rođendana. Remboov eksperiment nije mogao da uspe jer on nije naslutio, pa nije ni tražio unutrašnji lik jezika, nego je koristeći se spoljašnjim likom koji je svima nama dostupan stvarao, kroz svoje sinestezije, jezičke kombinacije do tada neviđene. Posledica takvog stvaralaštva donela je Rembou poziciju velikog pesnika u istoriji svetske književnosti, ali je njegova poezija objektivno svedena na efekat, a ne na otkrivanje suštine.
Pronaći unutrašnji lik jezika je zadatak koji mogu ispuniti samo najveći pesnici, retki lingvisti i veliki duhovnici. Interesantno je primetiti da je iznenađujuće mali broj pesnika u celoj istoriji književnosti otkrio ili naslutio taj unutrašnji lik jezika.
Unutrašnji sloj jezika koji sazdava taj nevidljivi jezički lik, čak je i mnogim lingvistima nepoznat i neotkriven. On je intuitivan, metafizički, nadlogičan. U njemu su skrivene tajne o čoveku, o svetu, i o postojanju. Kao što se sam Bog otkriva u unutrašnjem liku čoveka, u unutrašnjem liku jezika otkriva se sama Božja mudrost. Ko otkrije unutrašnji lik jezika dosegao je do dela Božje mudrosti, a to je najviši nivo do koga živ čovek može da poraste. Do te mudrosti, baš zbog toga, većina pesnika ne može da stigne jer je ona udaljena od ljudske prirode svetlosnim godinama. Ali istorija pokazuje, da ipak postoje neki pesnici i neki sveštenici koji su u tome uspeli. Ranko Radović je jedan od njih. Velika je privilegija živeti u vreme stvaranja i pojavljivanja zbirke pesama Evinost. Ova zbirka pesama nam nesumnjivo otkriva unutrašnji lik jezika. Na prvom nivou, poezija u ovoj zbirci ovladava i prevazilazi spoljašnji sloj jezika i kroz ritam, rimu, aliteracije, asonance, melodiju, poruke i značenje vodi čitaoca do suštine. Ta suština obuhvata smisao i putokaz; prošlost, budućnost, i večnost; razokrivanje tajne i skrivanje golotinje; zagonetku i rešenje ‒ sve to se nalazi u zbirci pesama Evinost.

ČUDESNA PRETVARANjA

Čovek postoji, a Bog bivstvuje. To je jedna od osnovnih razlika između čoveka i Boga. Čovek je ograničen u trajanju, a Bog je večan. Zbog toga svaki čovek (neko svesno, a neko podsvesno) ima težnju da se njegovo postojanje pretvori u bivstvovanje, da se njegovo ograničeno vreme pretvori u večnost, da se ljudska priroda pretvori u Božju. Veliki naučnik Abraham Maslov je to izrazio kroz lestvicu čovekovih potreba. Maslov je dao hijerarhiju svih ljudskih potreba i dugo je na vrhu Maslovljevih potreba bila samoaktuelizacija ili samoostvarenje kao najviša potreba kojoj čovek stremi. Međutim, pred svoju smrt Maslov je redefinisao svoju tablicu i kao najvišu čovekovu potrebu stavio je samotranscedenciju ili samoprevazilaženje, što samo objašnjava čovekov napor i težnju da dostigne neprolazno, večno i Božje, da prevaziđe sebe. Prevazilaženje sebe, izlaženje iz sopstvenih okvira, pretvaranje nižeg u više, vrhunska je odlika kako čoveka tako i velikih umetničkih dela. Samo velika umetnička dela imaju u sebi ta čudesna pretvaranja nižeg u više, čulnog u natčulno, prolaznog u trajno. Upravo takva pretvaranja vidimo u Evinosti, i, između ostalog, zbog toga je ova zbirka vrhunsko umetničko remek-delo..

  1. Na ravni jezika zvuk se pretvara u značenje. Reči se prepliću i iz površnog komunikativnog pretvaraju se u nešto duboko, neobično i nestvarno. To pre svega možemo videti na ravni zvučanja i značenja u kojoj zvučanje podupire, popunjava i samo se pretvara u značenje.
    Na primer, u trećoj pesmi prvog ciklusa Vigor u stihu „Greš je gram groma kog se bojim“- taj gram groma je jedna omeđena jasna eksplozija od koje strahuje lirski subjekat. Ova slika je protkana eksplozivnim glasom G koji svojim zvučanjem upućuje na zvuk groma koji se naslućuje iza značenja.
    Ili u stihu šeste pesme drugog ciklusa Udvoj „krvav rv s dušom vodi jatnik“. Stih opisuje borbu đavola sa ljudskom dušom. Ta borba je krvava, i nečastivi se rva sa ljudskom dušom koja drhti pred napadima, povređujući je i zarivajući u njenu meku prirodu svoje tvrde kandže. Upravo je ovakvo značenje sadržano u neverovatno uspeloj aliteraciji u kojoj sam zvuk podupire sliku i pretvara se u značenje. U stihu su dominantni glasovi tj. zvukovi R i V.
    R je glas koji se dobija kada se vrh jezika zalomi, a onda jezik drhti ili vibrira, zbog toga se ovaj glas u fonetici zove vibrant. Upravo se takvim zvukom opisuje povijanje vrhovne visine čoveka u borbi sa nečastivim, a vibriranje glasa R pokazuje drhtanje, uznemirenost koje duša ima u toj borbi. Na glas R nadovezuje se glas V koji je poluvokal i koji se dobija kada se zubi (nešto tvrdo) zariju u usne (nešto meko) i u tom osećaju prilikom izgovaranja. glasa V, takođe se dobija slika: Posle borbe, rvanja koje podrazumeva oscilacije, drhtanje, vibriranje, dolazi pokušaj tvrdog zarivanja kandži nepojamnika u meku ljudsku dušu.
    Takvih čudesnih pretvaranja zvuka u značenje ima u skoro svakoj pesmi u Evinosti.
  2. Na nivou značenja. Značenje se pretvara u palimpseste. Palimpsest je pergament sa koga je prvobitni tekst obrisan (najčešće zbog nestašice pergamenta), pa na njemu napisan nov tekst. U savremenom smislu reči palimpsest je postupak kada se ispod prvog sloja značenja pojavljuje upisano neko novo značenje. Takođe u zbirci imamo na više mesta tekst koji je višeznačan. Naročito se interesantna upisivanja podslojnih značenja u motiv vina, koji se na najrazličitije načine pojavljuje u zbirci. Primeri za ova pretvaranja biće navedeni u posebnoj analizi pesama.
  3. Na nivou književne forme. Veliki broj književnih teoretičara tvrdi da je najsavršeniji oblik poetskog stvaranja sonet i da je jedina viša forma od soneta sonetni venac. Radović nam u svojoj zbirci nudi savršene sonete. U formalnom i zanatskom smislu svaki je sonet majstorski izatkan i to će biti jasno čak i čitaocima koji se ne razumeju dublje u teoriju književnosti. Sve rime su različite, svaki stih ima isti broj slogova sa cezurom na istom mestu itd. Takođe, u ovoj zbirci su pred nama dva besprekorna sonetna venca koja zadovoljavaju najviše standarde ovakvog pevanja. Magistrale se rascvetavaju u po četrnaest pesama koje su povezane ne samo na zvučnom, već i na smislenom nivou na kome se tka epohalna priča o čoveku i suštini života. U oba venca imamo akrostihove. Osmi sonet u oba venca predstavlja svojevrsno težište u značenjskom smislu iz koga se kao krila nadovezuju prvih i poslednjih sedam pesama. Međutim, Radović će i ovde načiniti svoje čudesne transformacije i pretvaranja. Zaparavo on će najsavršeniji oblik pevanja, a to je sonetni venac, dodatno usavršiti i stvoriće venac sonetnih venaca. Poslednji stih prvog sonetnog venca Greš „I stih je čovjek – kad ga rodiš“, postaje prvi stih u prvom sonetu drugog sonetnog venca Jagreš. Na taj način Radović iznenađuje i pokazuje veliku virtuoznost i umeće. Vezivanje sonetnih venaca u venac, usamljeni je primer u srpskoj poeziji. Na taj način pesnik niže pesme koje mu ispostavaljju veoma visoke zahteve u smislu zvučanja i rime, ali Radović na maestralan način ne ponavlja nijednu rimovanu reč iz prvog venca, i pokazuje neverovatno poznavanje jezika i udubljivanje u arheološke slojeve jezika na koje većina srpskih savremenih pesnika ne obraća pažnju, ili čak i ne zna da takvi slojevi postoje.

Sve u svemu oba sonetna venca govore na sopstveni način o vinu. Možemo reću da u poetskom smislu Radović pretvara vodu u vino, zemaljsko u nebesko, fizičko u metafizičko. Takva pretvaranja susrećemo u svakoj pesmi, i ovde nema dovoljno prostora da se ukaže na svako pojedinačno.

ZDRAVICA

U zbirci pesama Evinost nalaze se dva sonetna venca pod nazivima Greš i Jagreš. Greš je nedozrelo kiselo grožđe koje se ne jede. Plod nedostojan svoga imena. I već u naslovu prvog venca Radović otkriva poziciju lirskog sveta i lirskog subjekta. Čovek je nedostojan svog imena. Jagreš je podivljala, nekalemljena loza na kojoj raste greš. Naziv drugog venca otkriva razloge nedostojnosti ploda. Loza je podivljala, samosvojna, pretvorena u ličnu slobodu. Ona je nekalemljena što znači neuobličena tuđom rukom, ona je ono što želi da bude po bilo koju cenu, ona uzima sopstvenu slobodu kao imperativ i sinonim življenja, po cenu da ta sloboda bude i opasna. I upravo takva priroda loze određuje prirodu ploda.
Čitajući ova dva sonetna venca može se primetiti još jedno Radovićevo majstorstvo. Greš i Jagreš nisu samo dva sonetna venca koja su povezana u venac postavljena na istim principima i prožeta istim značenjem. U skladu sa dubokim znanjem o suštini stvari da je sve živo na ovome svetu satkano od udvojene prirode (to jasno vidimo u velikoj većini soneta, a to je najinteresantnije prikazano u šestom sonetu drugog venca koji se zove Udvoj), Radović i sam prirodu svoje zbirke pesama udvaja. Tako će prvi ciklus uslovno rečeno biti ženski, a drugi muški. Čitajući ciklus Greš, teme i poruke, dinamika pevanja ‒ sve će se to okretati oko motiva žene, žene kao razloga za pad i izgon iz raja, ali i žene koja jedina predstavlja put do Boga i spas. Drugi venac je ispunjen muškim pevanjem, preispitivanjem prirode čoveka, prirode pesnika stvaraoca i njegovom povezanošću sa samim Bogom. Tako Radović u svojoj zbirci Evinost, iako je naziv uslovno rečeno, ženski, zapravo sazadava žensko, ali u muško lice zbirke koja su oličena u dva sonetna venca. Na taj način on udvaja lirsko i epsko, meko i tvrdo, radosno i tragično. Dakle, Radović ne samo da peva o toj dvojnosti, on je i sazdava kroz ova dva venca. Onda nam naročito postaju interesantni nazivi sonetnih venaca. Ženski venac je greš ‒ dakle ženska priroda je plod. Drugi venac se zove Jagreš, znači da je muška priroda loza na kojoj plod stoji. Tako se muška priroda u Evinosti otkriva kao ona koja nosi žensku. Kao što je plod oslonjen na lozu, tako je žena oslonjena na muškarca, kao što plod izrasta iz loze, žena izrasta iz muškarčevog rebra. To ne znači da je žena u Radovićevoj poeziji sagledana kao potčinjena ili zavisna od muškarca. Čitajući Radovićeve sonete pre ćemo doći do zaključka da je muškarac mnogo više zavistan od žene nego obrnuto. Međutim, na ovaj interesantan način pokazivanja ženske i muške prirode kao ploda i loze iz koje plod izrasta, pesnik nam otkriva jednu duboku i metafizičku istinu koju je teško objasniti, i koja je upisana u religiozno sagledavanje sveta, ali u ovoj zbirci ta istina se pokazuje na jedan slikovit i uspešno jasan način ‒ kao što je smisao loze da ima plod, smisao muškarca je da ima ženu; kao što loza ne vredi bez ploda ni muškarac ne vredi bez žene; kao što je ostvarenje smisla postojanja loze u plodu koji rađa, smisao postojanja muškarca je u ženi nad kojom ima Bogom dani uticaj da je oblikuje. Naravno, potencijal muškarca i žene je da budu loza i grožđe, međutim, pesnik nam otkriva još jednu veliku i bolnu istinu, umesto loze i grožđa, muška i ženska priroda se često ostvaruju kao jagreš i greš i u tome je sva tragika ljudskog postojanja i bremenitost slobodne volje koju kao ljudi nosima. Ipak, čak i u promašajima, muška i ženska priroda imaju određen odnos loze i ploda, i taj odnos je neizmenjiv.

TRI TAČKE

Svaka ravan u matematici određena je sa najmanje tri tačke, upravo takve tri tačke na kojim počiva ostvarenje Evinosti postavlja Radović, kao tri temena, tri osnovna motiva i teme oko kojih se vrti svet ove zbirke pesama. Te tri tačke su: čovek, žena i Bog. Postoji još nekoliko dominantnih motiva od kojih se sigurno ističe vino. Međutim vino je uvek šifra za jednu od ove tri osnovne tačke. Čovek se posmatra kao vino koje ima mošt u sebi, tj slatki nagonski deo prirode. Za čoveka se u jednom sonetu kaže šta je Čovjek do vino... Žena se posmatra kao travno vino koje ulazi u krv i koje opija, koje dolazi iz biljovitog vrta što je opet metafora za ženu. Gospod se posmatra kao vino, pričesno vino Kapljo u kupi-sofre časne. Vino postaje kod za dekodiranje suštine. U ovoj zbirci pesama opisana su različita vina: ona koja opijaju, ona koja pričešćuju, ona koja su mutna i imaju talog, ona koja su bljutava, ona koja su slatka, bolesna vina, gorka vina, vina preljube. Prosto je neverovatan niz značenja koja Radović daje vinu i govoreći o vinu on zapravo govori o svima nama i o onome što je oko nas, a ne o samom vinu.
Tako se čak se i sam život upoređuje sa vinom: nije li život zlatna zdjela, kletveno vino...
Greh koji uništava je branjeno vino. A samo stvaralaštvo upoređuje se i doživljava kao zdravica, koja bez vina ne bi mogla postojati vinovan dižem pehar plamen. Otkrivanje ovako bogate višeznačnosti u samo jednom motivu, takođe je poseban kvalitet Radovićevog pevanja. Takvu višeznačnost možemo naći i u ostalim motivima koji se pojavljuju iz soneta u sonet (motiv plamena i gorenja, motiv biljaka, lekovitih i drugih trava, motiv pesme i stiha, motiv žeđi itd.)
Dakle, vino je jedan sveobuhvatni motiv i svaka čvorna tačka u zbirci u vezi je sa nekom vrstom vina. Zbog toga je i celo pevanje postavljeno kao zdravica. Od prve pesme Počelnica (prva zdravica) i stiha vinovan dižem pehar plamen do pretposlednje pesme Stihor i prvog stiha u poslednjoj tercini okrećem putir na bijelo, skoro sve je oivičeno početkom i krajem zdravice. Između nekoliko gutljaja iz čaše odigrava se celo pevanje, ceo život ‒ i ljubav, i greh, i molitva. Prvi gutljaj je rođenje, poslednji smrt. Radović ceo život shvata kao pevanje i zdravicu.

ŽENA. LjUBAV

Čovek koji je sazdan od dve noge, dve ruke, dva oka, simbolično, ima dve prirode. Jedna priroda u njemu je priroda ovoga sveta. Takva čovekova priroda voli svet, uživa u svetu, voli ženu od krvi i mesa, voli vino kao opijenost. Takva priroda je ona mošt (slatki sok od grožđa neprevreo) iz vina. Dok sok od grožđa ne prevri on je sladak. Takva je i čovekova prva priroda ‒ dok čovek ne prevri i ne prekali se u životu, sve vidi kao lepo i slatko i daje se uživanjima u ovome svetu. U prvoj prirodi čoveka dominantni su igra, stvaralaštvo, radost, ali i odsustvo ozbiljnosti. Svaki muškarac nosi dečaka u sebi i svaka žena devojčicu.
Druga priroda čoveka je duhovna. Ona podrazumeva želju za večnim, za nadilaženjem sebe, za Gospodom i Carstvom nebeskim. Ova druga priroda je ozbiljna i često traži od čoveka da se odrekne ovoga sveta i prve prirode. Zbog toga su mnogi ljudi zbunjeni i klimaju se kao klatno između svoje dve prirode povremeno izdajući jednu, pa drugu. Čovek ima tu nemoć da se te dve prirode sjedine, da u isto vreme, čovek živi za Carstvo nebesko, ali ovde u svetu i na zemlji, ne odričući se sveta, ali mu ne robujući nego ga transformišući i uživajući u njemu. Ta nemoć je koštala mnoge ljude jedne ili druge prirode, koštala ih je necelovitosti, izdaje jednog dela sebe. I ta nemoć se na najbolji način vidi u ljubavnom odnosu između dvoje ljudi. Međutim, Radović nam u Evinosti otkriva recept za savršen život, recept za sjedinjavanje te dve prirode u jednu savršenu celinu. On nam otkriva recept u kome se krije smisao i jako ozbiljna poruka koja predstavlja rešenje za velike dileme. Naravno, on će i sam taj recept sakriti, ali čitajući pažljivo, lako dolazimo do njega. O čemu se zapravo radi?
Interesantno je analizirati dva soneta iz prvog ciklusa Evinost i Počašnica. Oni su povezani na određeni način jer prikazuju motiv žene shvaćen iz dve potpuno različite perspektive koje su uslovljene dvojnom prirodom o kojoj je bilo reči.
Ljubav izmeću dvoje ljudi može da se uspostavlja i oslanja na jednoj od dve prirode koje čovek ima u sebi, na jednom od ta dva stuba na koji može da naslanja sopstveni život. Prva priroda je zemaljska. Ljubav oslonjena na zemaljsku prirodu podrazumeva pre svega magiju telesne ljubavi. U takvoj ljubavi sva čula se otvaraju, čovek postaje mošt a žena travno vino, radgost krvi. Ljubav sa ženom, na taj prvi način, predstavlja slatkoću. Ljubav je med. O tome govori drugi sonet u prvom vencu koji se zove kao i zbirka Evinost.
Žena je slavljen zatravljen raj u naru. Nar je vino od nara koje je korišćeno za vračanje, lečenje, opijanje i kao afrodizijak, ovo vino je poznato i kao vino preljube. Upravo nam slikom ovog vina Radović opisuje ljubav oslonjenu na prvu prirodu čoveka. U njoj imamo pokušaj nadilaženja sopstvenih okvira, međutim , taj pokušaj je kratkog daha i oslikava se u upotrebi vina od nara za vračanje. Vračanje je lažan pokušaj dolaženja do natprirodnog. Dakle, izvlačimo bitan zaključak, telesna ljubav ne može da se transformiše ili čudesno pretvori u nešto više od sebe, a sve velike stvari i ljudi su velike zbog takvih čudesnih pretvaranja kao što je već rečeno. Vino od nara (dakle telesna ljubav) koristilo se za opijanje. Jasno je da je takva ljubav lepa, kao i stanje opijenosti, međutim, posledica opijenosti je mamurluk i mučnina, ka čemu ide i ljubav oslonjena samo na prvu ljudsku prirodu. Naravno, to vino se koristilo i kao afrodizijak, što znači da je u telesnoj ljubavi bitno samo potvrđivanje moći isključivo u čulnom i telesnom smislu. Ovo vino je povezano i sa preljubom, što govori da je telesna ljubav kratkog daha i da traži da se transformiše u novu telesnu ljubav sa nekim drugim. Vernost je, dakle, u takvoj postavci, nemoguća. Ukoliko muškarac uzima ženu samo telesno, ne uzimajući njene emocije, njen način razmišljanja i njen duh, on je već u preljubi, čak iako ne uzme neku drugu ženu. Takva, isključivo telesna ljubav, sama je po sebi preljuba i prevara, jer se ne uspostavlja povezivanje dve ličnosti nego dva tela. Cela takva ljubav je lukavo zamaskirana, ona se čini kao natprirodna, ali ne može da dospe do metafizike, najdalje može da dobaci do vračanja. Za nju nam se čini da je takva ljubav raj, ali taj raj nije pravi raj, jer nije beskrajan i bezgraničan i neiscrpan, on je raj u naru, zarobljeni raj.
U pesmi Počašnica ljubav se ostvaruje oslanjajući se na onu drugu prirodu koja postoji u čoveku. To je duhovna priroda. U takvoj ljubavi ne nedostaje slatkost i lepota telesne ljubavi. Tu postoji sretilje nježja, a to je susret sa onim najnežnijim i najlepšim u ženskoj prirodi. Ali takav susret zasnovan na prirodi koja nije samo telesna pretvara na čudan način meku nežnost u svod i zaštitu sretiljem nježja ‒ Tvrđ zasvodiš. U takvoj ljubavi opet imamo čudesne transformacije nežne ženske prirode u tvrđavu ljubavi koja je zasvođena. U zavisnosti od toga koja priroda je dominantnija zavisi i kako se posmatra žena. U sonetu Evinost žena je biće koje opija i osvaja, ona je travno vino koje ulazi kao rad gost u krv. Žena je vrt biljovit koji opija i omamljuje svojim mirisima i snagom. Muškarac koji se može posmatrati kao drsko kraljevsko vino, diči se njenom žeđi. Dakle, princip je jasan, muškarac takvoj ženi gasi žeđ, zadovoljava njene nagonske prohteve, i žena tako viđena, postaje biće koje opija i koje se opija, koja je sva od čula i okovana u trenutak i prostor koji će zajedno sa njom nestati i proći. Sa druge strane, u Počašnici žena se doživljava na potpuno drugačiji način. Žena je put do večnosti, do spasa, do neba do samog Boga. U nje su ključi svetog svoda. Žena se ostvaruje kroz mogućnost ostvarenja Presvete Bogorodice. I onda dolazimo do možda njadivnijih stihova koji su ispevani ženskoj prirodi na srpskom jeziku.
Ko očenašu što je amen
Žena je potpis tvome delu.
Ovakvo priznanje ženi, i uznošenje ženske prirode do onoga što je više od nje same, nigde nije tako lepo izraženo kao u ovim stihovima. Naravno, kada se zagrebe ispod površine značenja ovih stihova, otkriće se i velike metafizičke istine na koje nas Radović stalno podseća. Bog je završio svoje stvaranje šestog dana, a sedmog dana se odmarao. Međutim, žena nastaje čak i posle sedmog dana. U Božjem stvaranju postoji jedna gradacija od nesavršenijeg ka savršenijem. Tako u prvim danima nastaju biljke, sitne životinje, pa krupne životinje, da bi na kraju stvaranja, šestog dana, kao kruna svega stvorenog, nastao čovek kao najsavršenije biće. Međutim, pesnik nas podseća da je žena nastala i posle čoveka. Ona je potpis Božjem delu, ona je došla na samom kraju kao najsavršenije biće u Božjem stvaralaštvu. Ona je Njegov potpis, ona je bliža Bogu i savršenija je od muškaraca. Kroz ova dva soneta Radović, obrađujući motiv žene, otvara provaliju između dve krajnosti, a samo u jednoj od njih ostvaruje se svaka pojedinačna žena. Od one koja je svedena na čulno, na trenutno, na nagon, na opijenost i mirise, do najasavršenijeg stvorenog bića u Univerzumu koja je sinonim Tvorčevom potpisu. Zaista poezija Evinosti otkriva taj preduboki jaz koji, ne samo žena već i muškarac koji je sa njom vezan, mora da zatrpa i da dođe do najbolje verzije sebe.
Magistralni sonet koji nosi naziv kao sonetni venac, Greš, nastavlja da razvija ideju o ljubavi. Ljubavni odnos između muškarca i žene može se posmatrati kao zajednica između dvoje ljudi, ali tako shvaćen, taj odnos nikada neće doživeti čudesno pretvaranje. Međutim, Radović na lep način sakriva tajnu koja je upravo onaj obećani recept za najbolju moguću ljubav. Taj recept i ta tajna skriveni su u akrostihu: ljubav na očevini. Ljubav na očevini je ljubav koja ne isključuje Oca. Ona je ljubav koja se čudesno pretvara u zajednicu muškarca, žene, ali i trećeg među njima, samog Boga, Oca. Tek takva zajednica je jemac da žena i muškarac prevaziđu greš, jagreš i evinost, ali ne i da ukinu ljudsko i zemljasko u sebi i da ga se odreknu. Tek tako shvaćena ljubav je jedini način da se spoje dve prirode u savršenu ravnotežu i da, uz pomoć Oca, oslobode svetlost koja je negde duboko zakopana u svakome od nas. Svetlost koje smo svi svesni, koju osećamo, ali koja nam je najčešće nedohvatna. Upravo zbog zarobljenosti te svetlosti u nama mi se na šizofren način trzamo između dve naše prirode, izdajemo sebe i mučimo se, jer u tami u kojoj se nalazimo ne vidimo prave putokaze. Ljudsko telo je sazadano od zemlje, a svetlost je duboko zakopana u nama. Hristova opomena Pazite da svetlost koja je u vama ne postane tama, govori nam o toj svetlosti, a Radović nas u prvom ciklusu pesama opominje na tamu, ne prećutkujući ono loše koje nam preti, ali nam daje i skriveni putokaz u akrostihu, kako doći do svetlosti. Dakle, ljubav na očevini je bitna poruka koju treba razlistavati, koju treba tumačiti i koju treba dugo promišljati jer se u njoj krije dubok smisao.
Čitajući drugi sonetni venac, muški, koji je sav istrazan u značenjima između onoga što čovek jeste i onoga što bi mogao da bude, koji je sav u tragičnim potencijalima kojima obiluje naša priroda, pesnik sve više postavlja sve jasnije putokaze kako da ostvarimo Božje u nama. Slušajući mudrosti koje nam otkriva poezija Evinosti, mudrosti koje nisu lišene razumevanja za slabosti, za padove i nemoći koji su svojstveni ljudskoj prirodi, možemo doći do sledeće velike poruke koja je još veći putokaz od putokaza skrivenog u prvom akrostihu. Taj putokaz se krije u magistralnom sonetu drugog ciklusa, i to opet u akrostihu: iskopani plamen. Iskopani plamen znači da je čovek došao do dubine sebe, svoga bića sazdanog od svetlosti i zemlje, da je iskopao ono zemaljsko u sebi i došao do same svetlosti koja je dugo bila zarobljena i zakopana, koja je uglavnom zakopana u svakom od nas. Ovde se otkriva i smisao Evinosti, smisao umetnosti, ali i smisao samog života. Taj smisao, tu šifru za kojom mudraci tragaju vekovima, i sa kojom se svaki živi čovek rva čitavog svog života, pesnik nam donosi upisujući je u poslednji akrostih. Ovaj postupak i otkrivanje ovakve tajne na ovakvom mestu su zaista genijalni. U srpskoj poeziji ne postoji savršeniji i bolji akrostih od ovoga. Dakle, smisao našeg disanja i postojanja na zemlji jeste u tome da iskopamo plamen u nama, da oslobodimo svetlost koja je na dnu našeg bića kao u ugašenom vulkanu. Gospodnju opomenu o svetlosti i tami, Radović je, na više nego poetičan način, pretočio u stihove Evinosti i u akrostihove koji su pesnički, ali i filosofki, religiozni i praktično-životni putokazi kojima svaki čovek treba da se kreće da bi se čudesno pretvorio u nešto više od samog sebe.

ZLAK

Osmi sonet u svakom vencu predstavlja značenjsko težište, osu oko koje se ostali soneti vrte. Zbog toga uzimamo osmi sonet drugog ciklusa da bismo oslikali središte oko koga se vrti svet zbirke pesama Evinost. U ovom sonetu otkriva se tragedija čovekovog udesa i u njega je upisana je tragična sudbina čoveka kojoj niko od nas ne može da pobegne.
Zlak je mlada prolećna trava i već sam naslov asocira na slabost. U ovom sonetu okriva se da je čovek pesnik kao što je i Bog pesnik i da je to ona veza na kojoj čovek gradi svoju sličnost sa svojim Tvorcem. Prvi stih glasi izgnan iz sreće i govora, i već na samom početku otvara se tragični potencijal i zao udes čovekovog položaja u svetu. Čovek koji je pozvan da liči na Boga i da peva i stvara, dospeo je u najudaljeniju tačku u odnosu na Boga, pa i na samog sebe. On je izgnan iz govora. Ta izgnanost onemogućava njegovo ostvarenje i suštinu, ako je izgnan iz govora on ne može da govori, da peva, da bude pesnik. A ako ne može da bude pesnik ne može ni da bude čovek kakvog je Bog zamislio. Dakle, kao realna opcija, postoji mogućnost da se čovek razrodi od sebe i od Boga, a kada se to desi čovek postaje tuđin i stranac svima i svemu, pa i sebi. U takvom stanju samoća je najmanje zlo, jer je prisutna nepodnošljiva bol zbog izgnanosti iz samog sebe. Dakle, pre izgnanosti čovek je bio u stanju pripadnosti, i bio je povezan sa Bogom uz pomoć dve jake kopče a te kopče su sreća i govor. Uz pomoć te dve kopče čovek je bio povezan i sa sobom. Sreća je stalni susret. Reč je nastala od reči sret + ja. Sreća je zapravo susret, stanje koje je suprotno usamljenosti. Taj susret sadrži u sebi dubinu (susret sa svojim najdubljim bićem) i visinu (susret sa Najvišim bićem). Uz pomoć te prve kopče čovek je pre izgnanstva imao ustanovljenu vertikalu (dubinu i visinu). Druga kopča je govor. Govor je sinonim za stvaralaštvo, ukoliko se čovek posmatra kao pesnik. Uz pomoć ove kopče čovek je imao ustanovljenu horizontalu. Govor je odnos prema prirodi ‒ jer Adam je govorom nadenuo ime svakoj životinji i biljci i govorom se obraćao Bogu. Dakle, govor je stvaralaštvo i molitva.
Drugi stih glasi patnik raznoćen opačinom. Iz drugog stiha saznajemo da opačina ili opako delo, prekidaju dve kopče i čine čoveka izgnanikom ne samo iz raja, nego i iz samog sebe. Izgnani čovek postaje patnik umesto srećnik.
Dok je u sreći i govoru, dok je u susretu i stvaralaštvu, čovek se hrani svetlošću, jer je privezan za Boga koji je svetlost, čim postane izgnanik on je travljen jalovom mesečinom. Radović nam na metaforičan način pokazuje ljudski udes. Čovek se u sonetu poistovećuje sa zlakom, dakle sa mladom travom. Sve trave zavise od Sunca i svetlosti. Bez svetlosti trava se suši i umire. Izgnan čovek zavisi od jalove mesečine, a svetlost meseca je obmana. Mesec kao nebesko telo nema svoju svetlost. Svetlost koju vidimo na mesecu je svetlost Sunca koja obasjava mesec, a nama se čini da mesec svetli, on je zapravo ispunjen tamom i mrakom, a njegova svetlost je zapravo svetlost Sunca. Izgnani čovek je prevareni čovek. On se otrgao od svetlosti Sunca da bi se dao svetlosti meseca koja ne postoji. U srži ovakvog postupka nalazi se lukavstvo. Nečastivi koji se u očenašu naziva lukavim, zapravo uvek koristi isti mehanizam, koji nam se otkriva kroz ovaj sonet. On prikazuje stvari onakvima kakve nisu da bi zavarao čoveka. Istinu prikazuje kao laž, laž kao istinu. Lukavstvo je ubeđivanje nekoga u nešto što je potpuno suprotno suštini. Prevaren čovek teži ka mesečevoj svetlosti, koje nema. Mesec prikazuje svetlost sunca kao svoju. Već nam se u prvoj strofi otkriva da je lirski subjekat ove pesme Adam, ali to nije samo konkretni Adam, prvi čovek, nego svaki Adam koji omamljen lukavstvom pristane na obmanu i samoobmanu. Na to nas pesnik upozorava stihom koji je izvučen ispred svih stihova i ispred svih soneta: Svakom je jednom život Adam.
Dakle, uzrok celom padu je opačina ili opako delo, mogli bismo reći i naopako delo u kome se vrh izvrće na dno. Tragedija ne može da bude bolnija i veća jer je čovek najviše delo Božje, na šta pesnik ukazuje u poslednjem stihu prve strofe: čovek je Slavljen stih Tvoga umotvora. Adam je najslavljeniji i najlepši stih Gospodnje pesme. To nisu ni anđeo, ni priroda, ni kosmos sa svom svojom silinom, nego čovek, i takav čovek, slavljeni stih, opačinom je sebe doveo na jalovu mesečinu i na izgnanstvo iz Božje pesme. Stih izopšten iz konteksta i iz pesme, gubi svoju snagu i smisao i ne može da se održi. Tako čovek postaje ljuštura u kojoj su tragovi Božje ideje o njemu. Umesto da ima život koji se nikada neće ugasiti, izgnani čovek postaje prolaznost i trajanje. Ali nova pozicija ubrzo otkriva svoje prave koordinate: ko pas godina, kuđen, zgađen. Pas godina je zla godina. Dakle čovek postaje prikopčan umesto na dobro na zlo o čemu govori prva reč (pas), i postaje prikopčan umesto na večnost na prolaznost i vreme, o čemu govori druga reč (godina). Tako čovek umesto dve kopče koje su ga vezivale za Tvorca iz prve strofe, sada dobija nove dve kopče koje ga vezuju za zlog i za smrt. Sledeće dve reči u stihu otkrivaju spoljašnji i unutrašnji odnos prema novoj poziciji u kojoj se Adam našao: kuđen- odnos spoljašnjeg sveta prema Adamovom činu, odnos prirode, sveta i Boga koji kude Adama, dok druga reč zgađen- govori o odnosu njegove sopstvene lične unutrašnjosti prema svom činu i novoj poziciji. Izgnani čovek se gadi sebe.
Poslednja tri stiha u drugom katrenu izatkana su od kontrasta između kojih se sudbina čoveka klati. Prvi pol, prva krajnost je Božja ideja o čoveku, ona jeste izgubljena i postala je nedohvatnija, ali nije nestala. Bog je Sušt jasna, što pokazuje da je Njegova ideja o čoveku bila potpuno jasna, ona nije ni simbolična, ni metaforična, Bog je zamislio čoveka kao vidovitog poetu. To znači da je čovek po svome potencijalu stvaralac jer je poet, i može da prevazilazi okove prostora i vremena jer je vidovit. Ali rušeći sebe, zloupotrebljavajući, ili bolje reći nespretno upotrebljavajući svoju slobodnu volju, postao je druga krajnost, postao je memli sjađen. Umesto neba imamo memlu, umesto radosti imamo jad, umesto pevanja mudrosti i proroštvu imamo poj goloj snazi. Radović nam opet na neverovatan način prikazuje ogroman raspon između naših mogućnosti, ali taj raspon uspeva da sabije u nekoliko reči vezanih u samo dva stiha.
Takođe veoma su interesantni stihovi tvoren za sna, klesan uz nesan. Ovde se stidljivo naslućuje mogući razlog za pad čoveka, a to je žena. Stvarajući Evu Bog je pustio „tvrd san na Adama“. Tu ženu Adam je sanjao i pre tog tvrdog sna, za šta potvrdu nalazimo u prvom stihu poslednje strofe (otkad znoj sunčev ženu ište) i Bog je želeći da mu ispuni snove, iz očinske ljubavi, produžio svoj Šestodnev na sedmi ili čak i osmi dan stvaranja. To novo delo, Eva, žena, klesana je uz nesan, a to govori o Božjoj budnosti prilikom stvaranja savršenog. Više o tome rečeno je o prethodnom odeljku. Iz ovih stihova možemo pročitati i shvatiti još jednu veoma važnu i spasonosnu poruku: Bog poštuje i uzdiže slobodnu volju koju ima čovek, koju je dao Adamu, pa i svakome od nas. Gospodu je bila dovoljna Adamova želja za ženom, da bi mu Gospod ispunio tu želju. Poruka je da želje onih koje Gospod voli, Gospod i ispunjava. Problem je samo kada Bog uzdiže slobodnu volju koju je dao čoveku, a sam čovek je unižava i spušta, što se opet događa svakome od nas. Zbog toga su želje često pogubne za one koji ih žele. Radović u pesmi dalje samo u još jednom stihu razvija ideju o ženi kao uzroku za izgon. Pesnik u suštini i ne vidi ženu na takav način, u ovim stihovima je prisutna samo blaga naznaka te ideje, da se ne bi smetnulo sa uma i njeno postajanje.
Treća strofa počinje stihom Zar lak zlak vidi nezbor strasna? Nezbor je suprotna od govora. Nezbor je potpuno drugačije stanje od prve čovekove prirode, nezbor je pala priroda u čoveku. Nezbor u sebi nosi stradanje i zato je nezbor strasna (reč strast je etimološki povezana sa rečju stradanje). Ta pala priroda ne prepoznaje finu i nežnu čovekovu suštinu koja je izražena kroz sliku mlade trave, zlaka. Zbog toga se pesnik obraća Gospodu sačuvaj gluva slova glasna, budi Bog Bože prah je zblaćen. Slova su čovekova moć za govor, za pesništvo, za molitvu i stvaranje. Čovek izgnan iz govora nije izgubio svoju suštinu, nije izgubio slova, ali slova su, zbog izgnanosti i pada, gluva. Zbog toga imamo vapaj ka Bogu. Ako čovek već nije čovek, onda Bože Ti budi Bog i svojom milošću učini da slova koja su gluva opet postanu glasna, da se čovekova suština ponovo obnovi. Pesnikov jecaj dostiže vrhunac u rečima prah je zblaćen, jer čovek je stvoren od praha, ali je postao blato i taj jecaj je krik za pomoć Onome ko jedini može da pomogne izgubljenom i izgnanom čoveku. U ovim stihovima sadržan je jedan od najdubljih lamenta nad čovekovom sudbinom u srpskoj poeziji.
Ideja o ženi se opet pojavljuje u prvom stihu druge tercine otkad znoj sunčev ženu ište i upravo u tom stihu branimo tezu da je Adam tražio i želeo ženu, jer takvog podatka u Bibliji nema, ali je pesnik svojom intuicijom i sličnošću sa praocem ljudi to osetio kao istinitu Adamovu želju. Međutim, opet se varira ideja o želji koja može da uništi. Rezultat svega je da je čovek na samom kraju postao vražje poigrište. Poigrište je mesto gde se igraju konji, a čovek je postao mesto gde se igraju konji nečastivog, gde se sam nečastivi igra i izvrgava ruglu najveće Božje delo. Naravno, on to ne bi mogao bez pristanka slobodne čovekove volje na to, ali zbunjeni Adam je opačinom pokrenuo novu eru sopstvenog života. Života koji počinje lukavstvom i prevarom (prevaren zmijom) i života koji se čudesno pretvara u smrt (prahu vraćen) tako Radović u ovom sonetu upozorava da pored svih pretvaranja nižeg u više, postoji i ono najopasnije čudesno pretvaranje višeg u niže, zbog koga smo osuđeni na sva ostala pretvaranja. Bez tog pada iz života u smrt, čovek bi uvek bio na visini, bio bi zlak koji uživa i miriše na Suncu, a ne sramota za sebe i za Tvorca.
Ovaj osmi sonet zaista otkriva tragediju i sve njene dubine i ponore. Ceo naš život uslovljen je i okreće se oko te tragedije kao i pesme sonetnog venca oko soneta Zlak.

UDVOJ

Zbirka pesama Evinost, svakako zahteva posebnu studiju, u kojoj bi svaki sonet imao svoje mesto i pokušaj odgonetanja. Zbog nedostatka prostora da se tako nešto uradi na ovome mestu, skrećemo pažnju na neke od soneta u kojima se nalaze najkarakterističnije osobine Radovićevog pevanja. Takav je i šesti sonet drugog ciklusa Udvoj.
O udvojenosti ljudske prirode bilo je reči ranije. Međutim, u ovom sonetu udvaja se ljudska sudbina, tačnije ishod čovekovog postojanja u svetu. Pesma i počinje činom koji je čovek dobio od Boga, taj čin je arhipjesnik. Takav čin daje čoveku veliku silu, silu stvaralaštva. Ipak, u čovekovoj prirodi osim stvaralačkog impulsa neočekivano postoji i rušilački impuls, destruktivna sila. Zbog toga je čovek arhipjesnik sa samosekom. Ta stvaralačka i rušilačka sila stoje kao na terazijama u čoveku. Kod posebnih ljudi jedan tas tih terazija pretegne, kod većine tasovi su u blago narušenoj ravnoteži, čas u korist stvaralaštva, čas u korist rušenja. Stvaralačka sila je uglavnom okrenuta spolja, međutim, rušilačka je uvek okrenuta prema onom ko je nosi u sebi, zato je Radović i naziva samosek. To znači da čovek ništa na ovome svetu ne može da poseče ili sruši, a da pritom ne poseče i ne sruši sebe. Ljudi koji ruše, obično ne znaju ovu veliku istinu dok ruše, obično je saznaju kasnije. Ipak, obe sile u čoveku su veoma jake. Zato je čovek tropernik pera (stvaralačka sila) ali i mač reči (može da seče reči, rušilačka sila)
U čovekom životu stalno se pojavljuju situacije u kojima se traži odluka. Takve situacije predstavljaju ivice na kojim se uvek preispituje i na kojima se uvek seče i razdvaja naše življenje i naša priroda, pa i sam čovek. U jednoj takvoj situaciji koju pesnik naziva sečom (a na sječi...) arhipesnik je verovao srcu. Na prvi pogled čitalac opet u ovome prepoznaje ideju koja se više puta ponavlja. Adam je iz ljubavi prema Evi birao propast i pad. Verovao je srcu, i to ga je koštalo. Međutim, Radović u ovom sonetu pravi neočekivani preokret, i umesto već viđene ideje, izneverava horizont čitaočevog očekivanja, i početnu, uvodnu scenu razvija na potpuno neočekivan način. Već u drugoj strofi pominje svetog Jovana Tajnovidca koji je napisao knjigu Otkrovenja. Posle prve strofe Tajnovidcu kao da nije mesto u ovom sonetu, ali pesnik ima jasan plan o onome što želi da kaže i ne obazire se na kontekst, već ga prilagođava onome što je bitnije od konteksta, a to je sama suština rečenog u poeziji. Dakle, Jovan se pokazuje kao sluga Carstvu (služi li bogat Carstvu hramom) on je bogat jer je uzvišeniji od ostalih ljudi, on je bio omiljeni Gospodov učenik. Smisao grešenja i života otkriveni su samo Jovanu Tajnovidcu. Niko od stvorenih osim njega nije mogao da shvati tu najdublju tajnu koja je skopčana sa čovekom. I niko osim njega nije mogao da odgonetne tu misteriju sjedinjavanja nebeskog i blatnog, Carskog i prahnog, svemoćnog i slabog, stvaralačkog i rušilačkog u čoveku.
Međutim, po svojoj ljudskoj prirodi čak i sam Jovan je zakovan i sumnjom tučen, što govori o nemogućnosti ljudskog uma da sagleda Božji promisao o čoveku, pa čak i onaj najverniji među nama, koji je bez straha ostao pod krstom, kada su se drugi sklonili, pred tako uzvišenim znanjem i tajnom biva sumnjom tučen. Ipak u svetom Jovanu neće pretegnuti sumnja, iako mučen, on će se udostijiti te tajne: silan Sin stiha, nebom učen. Naravno, ta nauka je veoma složena, ali i bolna (bolom sručen) jer takav je i čovek. A evo i te tajne: Radović je daje i iako se ona čini jednostavnom, ona to zapravo nije. Najteže se dorasta do jednostavnosti. Sveti Jovan optužuje laži psalma jekom i otkriva da je čovek samo delimično odgovoran za svoju propast, drugi deo odgovornosti nosi samo zlo, nečastivi. I dok god se čovek bori, on se može nadati ostvarenju svoje prirode, onakve kakvu je Bog zamislio stvarajući čoveka, pa čak i ako se čini da u toj borbi ne pobeđuje. Jer čovek je po svojoj suštini više nego čovek, on je svetlost, jer liči na Boga jer ima udahnutu dušu u sebe. Čovek je, dakle, prvo svetlost, pa tek onda čovek. I eto tu spasonosnu istinu koju sveti Jovan daje u svojoj Apokalipsi, Radović daje kroz jedne od najuspelijih stihova u ovoj zbirci:
Krvav rv s dušom vodi jatnik- ovde je u pitanju spomenuta borba. Jatnik ne osvaja tek tako. Dok postoji krvava borba, dotle čovek može imati nadu u spasenje, bez obzira na rezultat te borbe i možda prividan i trenutni pad i poraz.
Moj Kosovdane, njen je ratnik
Nazvan plamenom, pa čovekom. Dakle, dok kod se duša bori, dotle će onaj ratnik duše, ono najdublje u čoveku, ono što je poslednja linija odbrane ljudskog u nama, biti prvo svetlost, i sila plamen, a tek onda ono obično što se može nazvati čovekom. Sa tim u vezi je i jedna od poslednjih poruka u zbirci skrivena u akrostihu petnaestog soneta: iskopani plamen.
Na ovom mestu treba spomenuti jedan od Radovićevih najvećih kvaliteta, po kojem se zasigurno na najbolji mogući način izdvaja od svih pesnika na srpskom jeziku. Ta osobina je kovanje reči. Njegove kovanice nisu svedene na efekat, kao što je to slučaj kod većine drugih pesnika koji pokušavaju da stvore nove reči. Njegove kovanice otkrivaju suštinu. Postoji li bolja i slikovitija reč za borbu duše i nečastivog od reči RV, ili postoji li bolja reč u srpskom jeziku za sudnji dan od KOSOVDAN. Po takvom pesničkom postupku, Radović je već naveliko poznat ili čuven, ali nije zgoreg opet pomenuti tu sjajnu vrlinu.

POČELNICA

Možda suprotno očekivanju, na samom kraju pogovora stavljamo prvu zdravicu Počalnicu. Radović, vraćajući svoje razasute stihove po sonetima u poslednji magistralni sonet, podseća nas da se ništa i nikada ne završava i da je i početak zapravo na kraju, ali i kraj na početku. U Radovićevom pevanju prisutna je jedna hrabrost i sloboda u obraćanju Bogu. Glas lirskog subjekta je glas voljenog sina, a onaj ko je voljen od samog Boga nema razloga za strah i za očaj. Zbog toga se već u prvom stihu pesnik poziva na tu Božju ljubav koju oseća, koja je jedina zalog za ponovno uzdizanje čoveka do Boga, uzdizanje stihokrpa do vidovitog poete, zavrelice(pokvarenog vina) do vina kojim se duša pričešćuje. Božja ljubav je sila kojom se vrše sva čudesna pretvaranja i transformacije iz nižeg u više, iz prirodnog u natprirodno. Zato i prvi stih glasi: Ljubljen ne plače na Tvoj ramen.
Čovek je u ovom ili u onom stanju, po svojoj suštini ipak pesnik. Naravno, ta suština ga ne oslobađa odgovornosti za opačinu. Zbog toga već drugi stih donosi neverovatno uspelu sliku: zadrače luče od zle vidi. Zadračiti znači zatrniti obrasti u trn. Čovek je po onome što mu je Bog namenio, stvorivši ga, kao što smo rekli, plamen, svetlost, luča. Međutim, luča, zrak svetlosti obrastao u trnje je pali čovek. Ovo jedna od najuspelijih slika koja izaziva u čitaocu osećaj poraza, jer čovek postaje trnje, ali i nade jer je i dalje luča, svetlost. Takođe, u stihu nam se daje uzrok za stanje zadračenosti. Kada čovek loše vidi, a uvek loše vidi kada je svetlost prigušena, onda ne može dobro ni da bira, a ceo život je, kako je već rečeno, ivica i situacija u kojoj se traže odluke. Od onoga kako vidimo svet zavisi šta radimo, a od onoga što radimo, zavise naši rezultati. Takođe, celo delovanje nečastivog, svodi se da na lukav način navede čoveka da loše vidi. Od te zle vidi, svetlost postaje trnje.
Čim se ne vidi dobro, pred očima je neka vrsta sna: Sanujem Gospode, a odmah posle toga ide i rezultat sanovanja Gasnu stidi. Stid je čovekov čuvar duše. On nas čuva od neljudskosti i jedino stid u biću treba da gori. Međutim, od zle vidi gasnu stidi, nestaju stidi i čovek ostaje na vetrometini, nebranjen, bez oružja. Ali čak i tada dok je vinovan (pripit) čovek ima želju da se podigne: vinovan dižem pehar plamen. Pehar plamen je upravo metafora za samog čoveka, za njegovu suštinu i svetlost u njemu.
Dakle, čovek i dalje u sebi ima Božji deo, čak i kada izgubi stid. Ako je čovekovo telo hram, duboko u tom hramu krije se Božji anđeo tj anđeoski deo prirode u našoj koži:
U hramu kog se zvjeri plaše
Na zemlji, gdje se pakost množi,
Tobom se za me molijaše,
Anđel Hristov u ljudskoj koži.
Nastavak pesme opet donosi dinamičko šetanje ljudskog ostvarenja između različitih krajnosti. Diše na ruže mošt iz čaše. Ruže su simbol za svet i sve ono lepo u svetu što izaziva. I ruža je lepota kojoj iz tela raste trnje, po tome ona liči na palog zadračenog čoveka. I čovek onim slatkim, nagonskim, palim delom svoje prirode, a to je prikazano kao mošt(slatko vino), reaguje, diše na ruže. Takav život, čoveku donosi unutrašnje noževe koji ga seku, koji ga komadaju i uzrok su njegove necelovitosti. Čovek je biće koje svojim čelom treba da bude okrenuto prema večnosti. Reč čovek je sastavljena upravo iz reči „čelo“ i „vek“. Ako čovek gleda u ruže, to znači da daje snagu noževima da ga iznutra unište, da mu iseku suštinu. Međutim, čak i u takvoj samoobmani postoji lek. On se u ovom sonetu simbolično prikazuje kroz reč psalam, a psalam je pesma upućena Bogu, pesma koja slavi Boga. Kada čovek pronađe u svom stvaralaštvu, jer on je pesnik, pesmu psalma, unutrašnji noževi će biti uništeni. Sagoreće ih vatra zapaljenog mošta tj nagonskog i zemaljskog u čoveku:
Diše na ruže mošt iz čaše
Njim psalm na prsa- nože loži...
Naravno, uništavanje i sagorevanje nagonskog u čoveku, odigrava se u srcu, na prsima, kao jedinom mestu gde se vodi borba.
Pali čovek, zblaćeni prah, uzdignuće se kada mu život bude psalam. Tada će opet uspeti da oseti neverovatnu silinu u sebi. Silan je moj duh u jaru/žeć mi je žedna... A noževi koji su do pre par trenutaka bili jedina realnost, sada postaju slabi, da se i sam lirski subjekt čudi otkud su oni bili u njemu i čiji su Či su noži?!
Ta neverovatna, ponovno pronađena, sila u čoveku koji je zadračena luča, ta ponovna mogućnost uzdizanja čoveka, optimistički određuje celu zbirku pesama Evinost. I pored opomena i istinitih i bolnih sagledavanja naših ljudskih slabosti i nemoći prisutnih u celoj zbirci, Radović ipak na početku, ali i na samom kraju u poslednjem akrostihu, ohrabruje, i šalje divnu poruku, ponovnog uzdizanja. Pad nije ništa, dok god ponovo možemo da ustanemo. A uvek možemo da ustanemo. To je najveći dar koji nam je Božja milost i ljubav dala. Dar da imamo i posle izneveravanja sebe i Gospoda ponovnu silu ustajanja koja nas prevazilazi, koja je način za čudesno pretvaranje palog čoveka u Carskog sina i pesnika. To jeste najveći dar koji je Bog mogao dati čoveku. Na taj način Bog pokazuje poverenje onom ko je poverenje izdao, i veruje u onoga ko ne zaslužuje svojim delom ni hleba da jede, a kamoli naklonost Tvorca. Zbog toga se prvi sonet završava stihom velike ljudske zahvalnosti Bogu: Uzdarja nema Tvome daru. Ako je uzdarje mesto na kome se čuva dar, ovaj stih nam kazuje da je čovek suviše malo mesto za veličinu dara koji Bog iz ljubavi stavlja u njegovo biće.

SAMOSVOJNOST

Kao što je jagreš loza koja je pre svega samo svoja i otima se kalemljenju i oblikovanju od strane bilo kakvog obrasca i manira, takva je i poezija u Evinosti. Potpuno svoja i do sada u istoriji srpske književnosti neviđena. Kroz upoređivanje samosvojnosti i slobode koja se odnosi na jagreš i na pevanje u Evinosti, možemo zaključiti takođe dve veoma bitne i ozbiljne stvari. Sloboda može da donese čoveku, životu, pa i umetnosti potpuno različite, čak dijametralno suprotne posledice. Sloboda jagrešu, koji je samosvojan i divlji, donosi kiseo i nikakav plod. Sloboda u Radovićevom pevanju koja podrazumeva hrabrost i samosvojnost i izbegavanje podražavanja bilo kome, ostvaruje se kroz otimanje svakodnevnom i banalnom razumevanju, i preko izmicanja na svakodnevnom nivou komunikacije dospeva na onaj najviši i najpoželjniji nivo slobode koja je savršeno uređena, ali ne i skučena. Slobode u kojoj reči pojedinačno nisu slobodne već vezane ritmom, melodijom, rimom i velikom idejom jedna za drugu, ali je ceo sonet i cela poezija slobodna i ne liči ni na jedno pevanje do sada viđeno na srpskom jeziku.