ODISEJ

Izgubih mapu svoga postanja
pa slepo gledam u putokaze,
lavirinti su moja zdanja,
stranputice su moje staze.

Ne znam ni ko sam, ni kuda hodim,
zametnuli mi prošlost i pute,
ponovo moram sebe da rodim,
da stvorim nove prave maršrute.

Lutam prostorom svoga postanja,
mutnom rekom ceo život brodim.
Ne vrede nikakva trzava znanja,
dok sebe tražim račune svodim.

U mraku duša šapuće glasno:
„Seme svog plemena ponovo sej!”
al meni nije sve sasvim jasno.
Čovek u ovoj zemnji je Odisej.

SIZIF

Ja život guram uz golu liticu
i stvaram za sebe budućnost čvrstiju.
Tražim još uvek plodno tle za klicu,
svu snagu ulivam u deset prstiju.

A osim prstiju imam samo ime
koje me vuče na vrhove donje.
Mojim su njivama odsekli vime
i sahranili mi na groblju konje.

Celog života radim i stvaram
i guram uz brdo sebe i potomke,
izgubio sam snagu da se umaram
živeći razasut niz strme obronke.

Jedina izvesna meni je dubina
jer neko drugi mi je sultan i kalif.
Moj život je strma gola planina.
Čovek u ovoj zemlji je Sizif.

I DAVID I GOLIJAT

Snagom svojom umem da rađam,
Slabošću blagom da ljubim grob.
Iz praćke sebe kletvama da gađam,
da budem gospodar, da budem rob.

Kada mi zmije pište u nedra
i piju oči otrovom i snagom,
umem da razapnem iskrpljena jedra
i da se silom odbranim nagom.

Kada se oluje s vetrovima združe
Brod života upravljam na smrt.
Za pogrebe i svadbe cvetaju mi ruže.
Umirem od gladi a plodan mi vrt.

U maglenim danima muti mi se vid,
a za večnost radi mog života sat.
Čovek u ovoj zemlji je David.
Čovek u ovoj zemlji je Golijat.

ENDIMION

Ja mogu da biram načine smrti
i tren kada će me ona uzeti.
Nemam budućnost, vreme se vrti.
Sve moje reči su slova u kletvi.

U šumi duše ogolelo granje,
jezik i reči slova su u kletvi.
Ne smem da živim sa saznanjem
da ću na kraju sigurno umreti.

Zato se krijem u večni san,
Izuzimam sebe iz stvarne opštosti.
Ne jurim buđenju, ne vidim dan,
živim u svojoj slavnoj prošlosti.

Danas polako gube mi se stada
U partiji šaha postajem pion.
U postelji sna ležim ko livada.
Čovek u ovoj zemlji je Endimion.

KAIN

Uvek sam krio u svojoj glavi
nož oštriji i od ljubomore.
Reč mi se slomila na svetloj slavi,
pa mrakom udavih životne zore.

Razum pomućen glađu što kida
razvenča me od neba i od brata,
poče vrline da guli i skida
i da me bratimi sa psima rata.

Sa slomljenom rečju u dlanu
Bez glave i stuba samo stopalima,
Hodam i psujem trenutke danu
Od kojeg živim samo sa propalima.

Na njivi življenja korov sam postao,
u Božijoj priči zabludeli sin.
Bolje da nisam ovakav ni opstao.
Čovek u ovoj zemlji je Kain

PROMETEJ

Jedu mi utrobu orlovi siti,
razdiru dane, žvaću mi smeh.
Da li je isto živeti i biti?
Da li sam smeo da ljubim greh?

Grebu mi dušu življenja klanci,
jauk se sa krvlju uzidao u venu,
ruke mi grle preteški lanci,
vezan sam telom za hladnu stenu.

Orlovi žedni krvi i mesa
slobodno kandžama prevrću drob.
Sve su mi dalja čista nebesa
sve mi je bliži blatnjavi grob.

Vatra u meni, podsvesti glas,
plavi i davi duševni kej.
Bičem sam oterao žuljavi spas.
Čovek u ovoj zemlji je Prometej.

TANTAL

Gladne mi oči, žedne mi usne,
a na njima mi planina soli.
Kada se strepnja u grlu zgusne
jezik me koskom iz sebe, boli.

Samo do juče i ja sam umeo
med života da crpim postanjem,
sada me mojih slabosti deo
napaja glađu, krepi stradanjem.

Ja danas jedem snove i želje,
živim predano od tuđih obećanja.
Smrt me tiho polako melje.
Nada je sazdana od krhkih sećanja.

Samom sam sebi jako iskušenje,
pećina u kojoj je okeanski val.
Grob će mi biti odmor, okrepljenje.
Čovek u ovoj zemlji je Tantal.