/ Blog

АКО ЖИВИМО ИСПРАВНО, НЕМАМО РАЗЛОГА ЗА СТРАХ

Идеја број 41
(ЗАКОНИ ЖИВОТА)

Објашњење и пример:

У песми "Манасија" Васка Попе приказан је иконописац, зограф, који слика фреску. На манастирски зид у заносу наноси плаву и златну боју. Напољу је дубока ноћ. Док је он обузет својим стварањем, манастиру се приближава турска коњица ноћи. Заправо, иконописцу се приближавају непријатељ и смрт. Ипак, иконописац је неочекивано смирен. Његова рука не дрхти и његове боје се не плаше. Због тога песник поставља веома битно питање: „Зографе, шта ли видиш у дну ноћи?“ Шта ли видиш и како посматраш свет око себе када се не плашиш и не дрхтиш од коњице ноћи која се полако приближава да ти узме живот?
Ово питање тражи одговор који нам је свима потребан. Шта је оно што човеку може да пружи мир у тренуцима када на њега надиру непријатељи, опасне животне околности, проблеми, болести па и само нестајање као један од најгорих могућих исхода? Један од могућих одговора јесте да је сликар у фази стварања. Он ради оно за шта је рођен, он је у тренутку сликања на својој најбољој и правој позицији. Док сликар повлачи својом руком покрете који остављају траг боје на зиду, док осликава оно што ће га надживети, он се не плаши.
Закључак је једноставан: Док год стварамо, страх нам не може ништа, јер сваки човек има неки стваралачки задатак у животу. Док год се бавимо оним што је наш истински задатак, страх од било које опасности је потпуно небитан.
Сваки човек има у себи одређену енергију. Људска енергија може да се користи само на два начина: стваралачки и рушилачки. Треба се опоменути и рећи, да када год своју енергију не користимо на стваралачки начин ми заправо рушимо. Постоје различите врсте стварања. Стварање којим се бави сликар из ове песме је његово стварање, међутим, свако од нас мора да осмисли своје лично стварање.
Свако, пре свега, треба да ствара своју будућност, а под њом се подразумевају и посао и здравље и емотивне везе и велика или мала дела за која смо способни. Када год енергију користимо стваралачки и конструктивно ми немамо разлога да се бојимо. Када радимо оно што треба да радимо и када живимо исправно ми немамо разлога за страх. Без обзира на опасност која нам се приближава, без обзира да ли смо ми у том тренутку приближавања опасности јачи или слабији од ње, док год смо у стварању, док год живимо исправно, ми немамо ниједан разлог за страх. Јер ако нам се и догоди да нас опасност, која нам се полако и застрашујеуће приближава, победи и надвлада нас, ми смо својим исправним начином живота, били на првој линији фронта, урадили смо оно што је до нас и можемо мирно и часно да прихватимо било који исход било које животне ситуације.